Utakmica posle koje je reprezentacija Jugoslavija zauvek izgubila -Ducija- Simonovića (Foto)
Jugoslovenski košarkaši bili su među glavnim favoritima na Igrama u Minhenu 1972. godine, ali na kraju su takmičenje završili na 5. mestu. Iako su takmičenje krenuli odlično i u prva dva kola zabeležili sigurne pobede, “Plavi” će iznenađujućim porazom od Portorika u 3. kolu, u meču u kojem su imali 8 poena prednosti na pet minuta pre kraja duela, dovesti sebe na rub eliminacije. Koliko god taj poraz bio rezultatski težak, jer će Jugosloveni zbog njega put do polufinala morati da traže protiv prejakih Sovjeta, on će izazvati mnogo veće probleme unutar ekipe…
Košarkaši Jugoslavije bili su ubeđeni da je razlog za poraz taj što su Portorikanci dopingovani i govorkali su da nisu mogli da savladaju protivnike koji su koristili nedozvoljene stimulanse. Ubrzo se saznaje da su u pravu, jer nekoliko dana kasnije stižu rezultati doping testiranja posle meča Jugoslavija – Portorika, na kojem je Portorikanac Migel Miki Kol, koji je na tom duelu postigao 8 poena, pozitivan na amfetamin. Jugoslovenska delegacija tada podnosi zvaničnu žalbu i traži da se Portorikanci diskvalifikuju ili da se meč ponovi, tvrdeći da je pored Kola sigurno bar još neki igrač Portorika bio dopingovan, ali da je samo Kol testiran posle meča.
Portorikanci se brane pričom da se Miki Kol nije svesno dopingovao, da je samo koristio prepisane lekove zbog prehlade i da nije znao da oni u sebi imaju zabranjene supstance. Komisija FIBA ubrzo zaseda i posle dugačkog sastanka koji je trajao preko 90 minuta, odlučuje da samo upozori Portorikance, objavivši da će u slučaju eventualnog ponavljanja prekršaja Portorikanci biti izbačeni iz svih FIBA takmičenja. Saopštavaju i da bi svaka drugačija odluka bila teško izvodljiva, jer bi bilo problematično zbog zgusnutog rasporeda na Igrama da se meč ponovi, a smatraju i da ne bilo regularno da se zbog samo jednog dopingovanog igrača Portorika poništi postignuti rezultat susreta i dodeli pobeda Jugoslaviji.
Smatravši da su izigrani, jugoslovenski košarkaši odlučuju se za “pobunu” i saopštavaju čelnicima delegacije Jugoslavije da oni neće nastaviti takmičenje zbog toga što Portorikanci nisu adekvatno kažnjeni zbog dopinga. Tu “pobunu” predvodi Ljubodrag “Duci” Simonović, u tom trenutku jedan od najboljih igrača reprezentacije, ali se svi igrači dogovaraju da ni po koju cenu neće odustati i da sigurno dalje neće nastupati na Igrama, i pored toga što još imaju šanse za prolaz dalje, ukoliko bi savladali Sovjete. Čelnici jugoslovenske delegacije o dešavanjima odmah obaveštavaju državne funkcionere, a na njihovu reakciju se ne čeka dugo.
Neki od tada najbitnijih ljudi u Jugoslaviji, preko čelnika olimpijske delegacije poručuju igračima da odmah odustanu od protesta, da bi njihovo eventualno odustajanje od takmičenja bila velika sramota za jugoslovensku državu, da bi time samo naneli veliku ljagu svojoj zemlji i da oni to neće dopustiti. Igračima je saopšteno i da ukoliko i pored svega ne odustanu od svojih namera, da budu svesni da će ih po povratku u zemlju sačekati drakonske kazne, a u to vreme u Jugoslaviji to je moglo da znači i dugogodišnji odlazak u zatvor.
Čuvši nove informacije, igrači na sastanku odlučuju da nastave takmičenje i da probaju da se pobedom protiv Sovjeta plasiraju u polufinale. Odluku donose skoro jednoglasno, jer Ljubodrag “Duci” Simonović ne želi ni da čuje za tako nešto i on smatajući da je apsolutno u pravu, odlučuje da ostane “u bojkotu” i pakuje svoje stvari, napušta reprezentaciju i prvim letom vraća se za Beograd. Osim razočaranja time što FIBA adekvatno ne reaguje na prevaru Portorikanaca, Simonović je čini se i više razočaran saigračima, koje optužuje za “izdaju” i kojima ni pola veka kasnije nije zaboravio to što su promenili svoju odluku “ostavili ga na cedilu” u Minhenu.
Jugoslovenski košarkaši su posle poraza od Portorika imali tri pobede protiv slabijih protivnika, ali su potom poraženi od kasnijih olimpijskih šampiona, prejakog tima Sovjetskog Saveza i tim porazom su okončali takmičenje na Igrama. Njihovo ispadanje u grupnoj fazi takmičenja veoma je razočaralo javnost u Jugoslaviji, koja je od reprezentacije očekivala sigurno osvajanje medalje, ali i veliku borbu za zlatnu medalju.
Sa druge strane, Ljubodrag “Duci” Simonović nastavio je briljantno da igra u svojoj Crvenoj zvezdi, kasnije je otišao u Bamberg, gde je takođe pružao odlične partije, ali su i pored konstantno dobrih igara u klubovima za koje je nastupao i činjenice da je i dalje bio jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije, posle Minhena za njega “vrata reprezentacije” zauvek zatvorena. Čak se kasnije Simonović vrlo retko uopšte i pominjao kada se pričalo o uspesima jugoslovenske košarkaške reprezentacije sa kraja sedme i početka osme decenije prošlog veka, iako je u osvajanju svetskog zlata u Ljubljani imao jednu od vodećih uloga, što su mnogi protumačili kao želju onih koji su odlučivali da se “Ducijeva” rola u reprezentaciji potpuno zaboravi. “Kada sam odlazio iz minhenskog Olimpijskog sela niko me nije ispratio, što me je zabolelo. Odmah po povratku iz Minhena, Košarkaški savez Jugoslavije me je suspendovao na šest meseci. Zapravo, zauvek su me izbacili iz reprezentacije. Nije istina da nisam želeo da se vratim. Želeo sam i dalje da igram za svoju zemlju, ali poziv više nikada nije stigao.” – izjavio je kasnije Ljubodrag “Duci” Simonović o “slučaju” Minhen.
Mlađa publika danas “Ducija” Simonovića mnogo više zna po svojim, za mnoge kontroverznim stavovima, koje često iznosi u gostovanjima u raznim emisijama, nego po briljantnim partijama na košarkaškom terenu, a moglo je da bude sve drugačije, samo da nije bilo tog “nesrećnog” duela protiv Portorikanaca na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine.
Izvor: sportskasecanja.com
Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter
