Svetlana Cenić: Ne lipši, magarče, do poštenih izbora

Svetlana Cenić: Ne lipši, magarče, do poštenih izbora

Najznačajnije je imati svoje u biračkim odborima. Što je, takođe, na prodaju. Velike stranke najčešće pokupuju ta mesta od malih. Onda može da se radi sve: od slikanja zaokruženog listića do bugarskog voza - ono kad neko uspe da iznese prazan glasački listić, pa ih tada krene neviđeno

Niti će biti demokratski, niti će biti transparentni. Na izbore mislim, naravno. Ne otkrivam toplu vodu, samo se osvrćem na očigledno i svima znano.

Da počenomo od javne uprave. Svaka vlast je nagrađivala svoje članstvo zaposlenjima u javnoj upravi, a u zbiru dobijala glasače koji glasaju da se ništa ne promeni. Do momenta kad prva plata izostane. Tada se pretvaraju u revolucionare ili iznenada osvešćene, uz uobičajeno obrazloženje da su podrivali iznutra i sad su nosioci promena.

Dakle, vladajuće partije računaju na te glasove, plus članovi njihovih porodica (mada je javna uprava više isprepletanih familija), plus oni kojima će biti obećano zaposlenje ukoliko donesu, recimo, dvadeset i više potpisa, odnosno glasova.

Mala digresija. Ovde unosim jedan lični podatak da ne bih čitala komentare kako menjam funkcije, a kritikujem vlast. Nedavno sam čitala slične čak i od nepismenog novinara jedne televizije, koji bi barem morao da bude profesionalno upućen, no moja očekivanja su očito prevelika.

Nemam nikog na budžetu, i zdravstvene usluge plaćam iz svog džepa, a moram da radim do kraja života. U životu sam najmanje bila na bilo kakvim budžetskim sredstavima – što se da proveriti. No, znam kako iznutra funkciniše ono što zovemo javna uprava, pa i u kakvom je stanju danas: diplome sumnjivog karaktera i kvaliteta, znanje na niskom novu, pa sve padne ponovo na leđa ono malo preostalih koji o poslu nešto znaju.

Recimo, da ima sreće i pameti neko bi zatražio reviziju usklađenosti svih odluka, zakona i pravilnika. Padalo bi kao domine. Ali, šta očekivati u zemlji čiji izabrani predstavnici ni nakon decenija po parlamentima ne znaju ko je za šta nadležan?!

Naredba “s vrha” ili “iz centrale” da se mora doći na stranački predizborni skup, gde jedni drugima pričaju prežvakane i prazne stvari, uz mahanje zastavama, ne da je vrhunac farse, već mozak boli i kad čujete kako nastane frka ko će prvi da govori, ko zadnji, a egzaltacija ako se partijski vođa pojavi, onako kad se sala ispuni, pa ga dočekaju ovacijama. U stavu mirno, naravno! Jedina svrha tih ispraznih i skupih okupljanja je poruka političkim protivnicima i neupućenima “gle, kako smo jaki!”

Vojska glasača u javnoj upravi, državnim i javnim preduzećima, a onda vojska na “na terenu”: oni koji dobiju dnevnicu i da lepe plakate, dele pakete, skupljaju potpise i prave dilove koliko će koštati glas. To je ono kad uslikaš svoj listić i onda naplatiš 50, 100 ili koliko već konvertibilnih maraka u tom momentu košta glas. Od paketa, koje dele stranački aktivisti, čisto čoveku još više pozli kad vidi da kičma košta malo kafe, brašna, šećera, ulja, eventualno keksa.

Najznačajnije je imati svoje u biračkim odborima. Što je, takođe, na prodaju. Velike stranke kao imućnije najčešće pokupuju ta mesta od malih. Onda može da se radi sve: od slikanja zaokruženog listića do bugarskog voza – ono kad neko uspe da iznese prazan glasački listić, pa ih tada krene neviđeno. Ako već do tada nije došao iz štamparije.

Podsetiću na vest iz 2018. godine da je najmanje 35,8 tona papira nabavljenog za štampanje glasačkih listića nestalo ko zna gde iz skladišta Centralne izborne komisije BiH. Državni revizori su u izveštaju za 2016. naveli da je „procesom revizije uočeno da nisu osigurani uslovi za adekvatno praćenje realizacije ugovora za nabavku papira”, jer “jedinice mjere za robu koja se isporučuje svim slučajevima nije isto izražena u okvirnom sporazumu, otpremnici, fakturi, te u izvještaju o zaduženju i razduženju”.

Državni revizori su konstatovali i da je CIK uspostavio praksu da ih koordinator za upravljanje procesom štampanja i distribucije glasačkih listića izveštava usmeno i ne postoje pisani tragovi koliko je štampano listića.

Onda dođemo do značaja predsednika biračkih odbora, gde dobar deo njih iznenada popravi materijalno stanje. Potpiše zapisnik, koji nema veze sa stvarnim stanjem, otrpemi se u CIK, na osnovu toga dobijemo izveštaj koliko je ko osvojio glasova, a eventualne žalbe opet razmatra CIK, pa je jako bitno čije partijski kadrovi sede tamo. Žalba može biti usvojena, može biti odbačena, a to zavisi ko se na koga žalio.

Stekao bi se utisak da smo neki spiritualni narodi, jer su nam birački spiskovi puni duhova. Moraš biti ona iz serije Šaptačica duhovima, jer se i mrtvi pojavlju uredovno na glasanju Evo, predsjednik CIK-a Željko Bakalar je još početkom septembra izjavio da je Komisija do tada utvrdila da se 25 mrtvih prijavilo za glasanje putem pošte. Sa onog sveta, bez naznake iz raja ili pakla. No, od te njegove izjave do danas zagrobni život dobija na ubrzanju, pa sad već govorimo o stotinama mrtvih spremnih da svojim glasom pomognu svoje živuće ljubimce.

I see dead people!

Kad se saopšte rezultati nastaje ono čuđenje, jer s kim god da pričam nije glasao za SNSD, HDZ, SDA. Pa, ko je, majku mu poljubim?! Nisu baš mogli sve ti mrtvi.

Na dan glasanja šalju se opominjuće poruke “svojima” da glasaju, intenzivira se plaćanje glasova, čak se i prevoz do glasačkog mesta obezbedi. I sve tako dok se svetlo ne ugasi, glasačke kutije istresu u vreće i krene spektakl brojanja, odnosno sabiranja i oduzimanja, a počesto i množenja. Ako ništa, uvek ostaje ono na brzinu pravljenje listića nevažećim, a može biti ubacivanje dodatnih.

Zato nikada od rata do danas nismo imali unapređen sistem, jer ko god je na vlasti odgovara mu baš ovako. Kad si u opoziciji, zahtevaš transparentnost i elektronsko glasanje, a kad dođeš na vlast, onda po starom. Do sada je tako bilo, dame i gospodo, drugovi i drugarice.

Evo, gledam koliko godina se vrti priča o elektronskom glasanju, pa shvatim da sam uz pisma namere MMF-u, reforme i priču o elektronskom glasanju ostarela. CIK-u je još 2010. jedna firma iz Republike Srpske ponudila tu mogućnost, a reakcija i kod parlamentaraca i kod ljudi iz CIK-a bila je da su veliki troškovi jednog takvog sistema, uz prepreku informatičke pismenosti građana. Deset godina kasnije, stanovništvo izgleda još nepismenije, a sredstva se neće pronaći ni u mojoj sledećoj reinkarnaciji.

Ukratko poredah očigledne stvari, uz molbu da mi se oprosti i lična nota. Znaju li ovo međunarodni predstavnici, naši učitelji demokratije, transparentnosti, naši kreditori i reformatori? Naravno da znaju, ali ne haju. Zašto? Pa, i njima je ovo način da njihovi momci ostanu na sceni dok ne pronađu bolje, a preporučuje im se i opozicija, nije da nije.

Zato niko i ne haje za ekononske programe, niko ne postavlja pitanja učinka, niko ne diskutuje o rešenjima. Drekni neku parolu, slikaj se s vođom – i to je to. Ionako nam se ekonomska politika vodi izvana, kreditno navođena. Lepo potpišeš, kažeš više slatkih reči o našim velikim prijateljima (tu staviti zemlju ili asocijaciju po biračkom ukusu ili vođinom nahođenju i vanjskom navođenju) i Bog da te vidi. Pardon! I funkcija da te vidi. Kao jedina pokretačka snaga, motiv i ubeđenje.

Sećate se onog performansa kad Marina Abramovič sat vremena gleda u magarca?

Na svom Facebook profilu je o tome napisala: “Odvela sam jednog magarca u dvorište Nikolasove kuće i napravila video koji se zove Ispovest. Priznala sam nedostatke i greške iz svog života, počevši od detinjstva pa sve do dan danas.”

Svako od nas će isti perfomans posle objave izbornih rezultata zureći u magarca u vlastitom ogledalu.

Piše: Svetlana Cenić
Izvor: inforadar.ba

Pratite Infomedia Balkan i na facebook-u:
https://www.facebook.com/infomediabalkan/?ref=bookmarks