Željko Pantelić: Milove manipulacije i frustracije Karađorđevićima i Petrovićima

Željko Pantelić: Milove manipulacije i frustracije Karađorđevićima i Petrovićima

Među građanima Crne Gore je poprilično rasprostranjen tzv. donkihotovoski sindrom. U psihologiji se on vezuje za poremećaj koji se pojavljuje u slučajevima grčevite borbe za ciljeve koji ne vode ka realnom, pozitivnom rezultatu ili rešenju. Za one koji nisu čitali Serventesovo književno remek-delo: Don Kihot je razuman, razborit, darežljiv i prijatan čovek za društvo, sve dok se ne povede priča o vitezovima i viteškom ponašanju kada gubi svaki kontakt sa realnošću i postaje neuračunljiv.

U prethodnim decenijama smo se nagledali i naslušali veoma čestitih ljudi koji sve kažu dobro i odmereno dok se ne dotaknu istorije: Duklje, Njegoša, kralja Nikole, Karađorđevića, Podgoričke skupštine, zelenaša, autokefalnosti crkve, četnika i partizana, crnogorstva i srpstva, zastave, himne, jezika. Sa obe strane identitetske arene u Crnoj Gori, bez razlike, donkihotovski sindrom nepogrešivo pogađa: taman čovek pomisli da su se dozvali pameti i da bi mogao da potpiše svaku njihovu reč, oni ponovo nasednu i počnu da pretvaraju istoriju u ideologiju ili religiju tražeći nove prozelite i sledbenike.

Istorija – sluškinja politike

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović je konstruisao dobar deo svoje političke karijere i uspeha na toj devijaciji crnogorskog društva u kome se istorija svodi na sluškinju politike. Od pretrpljenog poraza na izborima, lider DPS-a igra na kartu produbljavanja podela u Crnoj Gori, računajući da je Orvelova maksima “Neznanje je snaga” i dalje validna za njegovu ciljnu biračku grupu. To se najbolje videlo kada je Đukanović Njegoševu kapelu definisao kao crkvu Karađorđevića. Tom izjavom, na krajnje maliciozan način, Đukanović se nije obračunovao samo sa Karađorđevićima već sa mitropolitom Amfilohijem i Njegošem. U očima Đukanovića i crnogorskih nacionalista, obnova Njegoševe kapele nije ispunjavanje volje vladike Rada, već pobeda mitropolita Amfilohija koju oni ne smeju da dozvole, kao što ne mogu da podnesu ono što Njegoš simbolizuje.

Teško je poverovati da je višestruki predsednik i premijer Montenegra toliki ignorant istorije vlastite države da ne zna da je kapelu podigao sam Njegoš u slavu svog strica Svetog Petra Cetinjskog, da mu je poslednja želja bila da u njoj bude sahranjen, da je srušena po naredbi okupatorske Austrougarske vojske a da je ceo posao oko njene restauracije planirao, organizovao i vodio tadašnji crnogorsko-primorski mitropolit Gavrilo Dožić koji će, kasnije, postati srpski patrijarh. Kralj Aleksandar jeste finansirao obnovu kapele, ali pripisati je u njegove zadužbine jednako je besmisleno kao kada bi neko u Rimu rekao da je današnji Koloseum Dijega Dela Valea, pošto je markeđanski “kralj obuće” finansirao sa 25 miliona evra restauraciju najčuvenijeg amfitetra koji su izgradili otac i sin, Vespazijan i Tito, gotovo dve hiljade godina ranije.

Širenje lažnih vesti komunističkih obaveštajnih službi

Zašto je Đukanović posegnuo za očiglednim istorijskim falsifikatom da su kapelu izgradili Karađorđevići? Odgovor je prilično jednostavan i dolazi iz škole čiji je izdanak crnogorski predsednik. Bivši komunistički čehoslovački špijun Ladislav Bitman je još 1983. godine obajvio knjigu “KGB i sovjetsko dezinformisanje” u kojoj je otkrio osnovna pravila za širenje lažnih vesti i devijantnih informacija komunističkih obaveštajnih službi, iz koje su se ispilile i sve bezbednosne agencije u republikama bivše Jugoslavije. Jedan od ključnih postulata je da svaka dezinformacija ili lažna vest mora da odgovara stavu koje je opšteprihvaćeno od ciljne grupe.

Seme, eufemistički rečeno, negativnog odnosa dela građana Cetinja prema Srbima i Srbiji, nalazi se u dinastičkom sukobu između unuka Aleksandra Karađorđevića i dede Nikole Petrovića. Jugoslovenski kralj i njegov premijer Nikola Pašić nisu bili ni mudri ni dalekovidi kao Vilhelm I i Oto fon Bizmark. Nemački kajzer i gvozdeni kancelar su ispoštovali Bavarsku zbog držanja u Prusko-francuskom ratu tako što su joj ostavili autonomiju u Drugom rajhu, a kralja Ludviga II na tronu Bavarske. Karađorđević i Pašić su uradili sve suprotno i pored toga što je crnogorska žrtva, proporcionalno, bila mnogo veće od bavarske.

“Njegoševa kapela – crkva Karađorđevića”

Dovoljno je pomenuti Karađorđeviće i kod Cetinjana i određenog broja građana Crne Gore ćete izazvati toliko negativnu reakciju da nema te laži u koju oni, ako je u negativnom kontekstu, ne bi poverovali i bili spremni za akciju. Đukanovićevo podmetanje kukavičijeg jaja kako je Njegoševa kapela crkva Karađorđevića, u delu crnogorske javnosti se savršeno prepoznaje u poruci karikature Daniela Paza u kojoj ćerka upozorava oca koji sedi za kompjuterom i čita vesti: “Ne, tata… to je fake news”. A on joj odgovara:”Ali, kako može da bude lažna kad kaže upravo ono što ja mislim”.

Odgovori na pitanja zašto su Đukanović i njegovo “ministarstvo istine” – još malo Orvela – toliko hiperproduktivni u kreiranju nove istorije Crne Gore i Crnogoraca nalaze se u čuvenom eseju francuskog filozofa Ernsta Renana sa naslovom “Šta je nacija?”, predstavljenog na Sorboni 1882. godine. Po Renanu nacija nije jedna dinastija (može da se ugasi), nije jedan narod (sve evropske nacije su miks različitih naroda), nije jezik (on pomaže da se ujedini, ali ne prisiljava), nije religija, nije ni teritorija, nije ni zajednički interes. “Nacija je – tvrdio je Renan – duhovni princip sastavljen od dva elementa: prošlosti i sadašnjosti. Prvi je bogato nasleđe sećanja (slavne pobede i velike žrtve), a drugi je trenutni konsenzus da se živi zajedno, odnosno svakodnevni plebiscit građana da je oportuno žrtvovati deo vlastitih itneresa u korist same nacije”.

Crna Gora i kosovski mit

Prethodno rečeno objašnjava zašto je neophodno držati Njegoša u Meštrovićevom socrealističkom, hladnom i turobnom mauzoleju. Postoji li veći barjaktar zajedničkog nasleđa Crnogoraca i Srba od Njegoša, veći pesnik pobeda, poraza i junačkih postignuća? Država Crna Gora je opstajala vekovima na kosovskom mitu, na pesmama o Knezu Lazaru i Obiliću, a ne o kralju Stefanu Vojislavu, Bodinu i Duklji. U crnogorskim brdima se guslalo o boju na Kosovu, a ne o Tuđemilskom polju. Da nije bilo Kosovskog mita, Đukanović ne bi imao šta da obnovi 2006. godine. To je činjenica koja može da se sviđa ili ne. U knjizi “Montenegro, the Crime of the Peace Conference”, američkog arhitekte i diplomate Vitnija Vorena, koju su prvoborci obnove državnosti Crne Gore citirali kao Bibliju, se navodi da su Crnogorci (misli na prostor Crne Gore), jednako kao Srbi (odnosi se na Srbiju), slavili zajedničku srednjovekovnu prošlost pre bitke na Kosovu polju i da su pevali narodne pesme o Caru Lazaru kao nacionalnom junaku, ugrađujući ih u temelje države.

Da je Đukanović malo duhovitiji i da ne temelji svoju politiku na srbofobiji mogao bi da parafrazira Danila Kiša kada su ga pitali o Dostojevskom: “Nemam ja problem sa Njegošem i Kosovskim mitom, nego sa onima koji ga obožavaju”. Verovatno bi se iznenadio koliko bi istomišljenika našao među građanima Crne Gore i Srbije, mnogo više od 88 potpisnika i ne bi mu trebala muzička podrška Marka Perkovića Tompsona, kako na RTCG, tako ni na Cetinju.

Piše: Željko Pantelić

Izvor: nova.rs

Pratite Infomedia Balkan i na facebook-u:
https://www.facebook.com/infomediabalkan/?ref=bookmarks