Prof. dr Nemanja Dević: Dvanaest pitanja o Kosovu i Metohiji (Foto)

Juče je, u nizu drugih ustanova u koje je upala, šiptarska policija zaposela i Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, koji je 1978. kao multidisciplinarna naučna ustanova osnovan u Prištini, a onda nakon 1999. izmešten u ovu srpsku sredinu na Severu.

Šta, zapravo, znači da su neprijatelji “upali“ u neku srpsku ustanovu na Severu? Naši mediji koriste najčešće taj termin, koji sa sobom nosi pretpostavku da su se nakon “upada“ potom i povukli?! “Upad“, naprotiv, ima sasvim drugu konotaciju, o kojoj niko ne govori: Šiptari dolaze sa dugim cevima, plene kompjuter i dokumentaciju, a zatim zapečate kancelariju i trajno likvidiraju rad ustanove.

U različitim fazama, to je u poslednjih desetak godina učinjeno sa svim srpskim institucijama na Kosovu i Metohiji: iako nam predstavnici vlasti govore o pobedama 5:0 i neobavezujućim odredbama Briselskog, Vašingtonskog i Ohridskog sporazuma, puzećim priznanjem nezavisnosti južne pokrajine izgubili smo svoju policiju, civilnu zaštitu, sudstvo, lokalnu samoupravu, poštu, banke… Ostalo je još srpsko školstvo, za koje se očekuje da će biti ukinuto do početka naredne školske godine – uz izbor nastavnika iz Prištine i prilagođavanje tamošnjem sistemu, učenje albanskog jezika, učenje istorije Kosova…

Predsednik Srbije uporno ističe da na Kosovu neće biti nove “oluje“. Premijer neki dan govori da je moguć “cunami“. Šta to treba da znači, i kako hladne glave rasuđivati po pitanju koje je najvažnije za srpski identitet? Da li uopšte misliti hladnom glavom, ili je baš na ovu temu dopušteno koristiti najteže kvalifikacije?

Na Sajmu knjiga pretprošle godine slučajno sam sreo jednog dobro obaveštenog prijatelja, i već tada u nekom poluočaju pitao sam ga o državnom planu za Kosovo i Metohiju. Samo se zagonetno nasmešio i potvrdio mi, a ja sam mu poverovao, da plan postoji i da nema mesta za očajanje.

Godinu dana kasnije, taj plan se pokazao kroz “slučaj Banjska“, potpunim polomom preostalih srpskih bezbednosnih struktura u pokrajini. Od tada, verovatno uz pritisak sila, sve kreće nizbrdo i ubrzava se proces osamostaljivanja naše pokrajine, uz neverovatnu obest šiptarskog lidera Kurtija, koji je isprva provocirao i opipavao teren, a kada je naišao na “meko“, krenuo je u opštu ofanzivu.

Ma iz kakvog miljea da su dolazili, za mene su momci pali u Banjskoj poslednji kosovski junaci: u moru besmisla oni su pokazali da brane smisao, i uzeli puške u ruke ne bi li odbranili svoj kućni prag. Za pad Slavonije 1995. smo se rugali da mu je u Dnevniku posvećen minut, za ono što danas liči na pad Severa KiM u nacionalnom dnevniku ne čusmo ni minut. Za RTS su interesantiji “Otpisani“, za Pink “Zadruga“, a za Informer i druga režimska glasila žurka Dragana J. Vučićevića u Rosićima (gde se juče okupio sav političko-estradni establišment).

Staro je pravilo: što je izdaja veća, ćutanje je dublje. A ko da kaže? I šta da kaže? Kao stari lajavac, nedavno sam na tribini u Velikoj Plani tek ovlaš (i dobronamerno) dodirnuo probleme sa kojima se suočavamo kao država i narod. Odgovor je bio bojkot lokalnih funkcionera i njihov demonstrativni odlazak sa zakazane večere, uz poništavanje svih planova o naučnom skupu, tribinama, saradnji. No moj glas je potpuno usamljen i bezazlen.

Oni koji iza sebe imaju nekakvu infrastrukturu i mogu da makar i jednim promilom naškode vlasti, prolaze kao predsednik vojnog sindikata Novica Antić, koji je ovih dana na udaru čitave države, u maniru Ozne i KPJ, zajedno sa čitavom svojom porodicom. Time se šalje poruka svima koji slično razmišljaju i delaju: ne tikaj u vlast, i ne češi se tamo gde te ne svrbi. Jer možemo ti napraviti haos od života.

Ja sam u nečemu saglasan sa vlašću po ovom pitanju: iako krv konstantno udara u glavu, mi mogućnosti za rat trenutno nemamo. Ko bi zapravo ratovao? Stariji, koji su služili vojni rok, ali su malodušni, ili mlađi, čiji je moral visok, ali ne umeju da primene ni prvu pomoć? Sirotinja kojoj su oduzeti svi ideali, a egzistencija svedena na paštetu od 37 dinara, ili beogradski profesori koji grme o Kosovskom zavetu, a ’99. nisu iskoristili priliku i da ga na delu pokažu?

Nema više ni Bajrona, premalo je spremnosti na žrtvu. Svi smo postali jedan veliki – kompromis. Tu ne izuzimam ni sebe, koji sam pristao na nametnuta pravila igre da imam obavezan budžet za knjige, budžet za letovanje, budžet za zimovanje, budžet za restoran&butik… po prvi put u životu kupio sam i šarene sunčane naočare, valjda da mi i pogled na život bude šareniji…

Beograd je postao tvrđava kapitalizma i primer života potrošačkog društva, gde eto povremeno operemo savest donirajući SMS za lečenje deteta, ili odlazeći na koncert Pavline Radovanović, i spojimo prste zaklinjući se da ne damo. I vlast je tu najodgovornija, ali smo svi mi saučesnici.

A dajemo. I svi smo, manje ili više obavešteni, svesni toga. Svesni smo da se na jugu dešava nešto što ne valja, i nešto što liči na uvod u nacionalni poraz. A možda je to i jedini put? Svest da smo okupirani i poraženi. Možda da i na ulicama naših gradova vidimo maskirane policajce naoružane do zuba, kao što je slučaj u Kosovskoj Mitrovici, pa da konačno shvatimo u kakvim uslovima živimo? I da se istreznimo od pijanih priča o pobedama 1999. ili nedavno u Briselu. Ili da, bez zvanične objave rata, uvedemo mere koje će nas podsetiti da živimo u vanrednom stanju.

Dakle, Kosovo kao tema broj jedan. Ukidanje Mitrovićeve šarade i cirkusa, obustavljanje Marićevog jutarnjeg putujućeg cirkusa i banalizaciju svih gorućih tema. Da ne bude ni Bajaginog koncerta, niti jutarnje “Šarenice“ na RTS-u. Prosto, privremeno se ukida svo pevanije i zabavni program i država stavlja u stanje pripravnosti. Deluje nerealno, zar ne?

Napisaću onda nešto što predviđam da je u najskorijoj budućnosti sasvim realno. Iduće godine u ovo vreme, Kurti će svesti Srbe na Kosovu i Metohiji na 20% od sadašnjeg broja. A onda će prema njima pokazati širokogrudost i tretiraće ih kao ravnopravnu manjinu “otvorenog kosovskog društva“.

Beogradski analitičari, angažovani pod operacijom “realisti“, ubeđivaće nas potom da treba da mi na Metohiji i Kosovu nemamo ništa, i da stoga treba da se zadovoljimo investicijama, Ekspom, nacionalnim stadionom… Pričaćemo na temu Sarajeva, na temu Zagreba, na temu Podgorice, na temu izdajnika iz Druge Srbije, na temu četnika i partizana, ali sve ređe na temu Kosova. Povremeno ćemo uhapsiti ponekog hrvatskog špijuna. Festival u Guči biće najposećeniji, a dok trubači budu svirali “Srpska se truba s Kosova čuje“, pijana masa biće u delirijumu. Kao Titanik koji tone, uz poslednji koncert svog orkestra….

A za 30 godina neki zaludni istoričar napisaće doktorat na temu: kako su Srbi izdali Kosovo i Metohiju 2023-2025. godine. Ipak, to će biti prejak naslov, jer izrazi nisu akademski. Primereniji bi bio: Kosovo i Metohija u državnoj politici Republike Srbije na početku Trećeg svetskog rata…

Piše: Prof. dr Nemanja Dević
Foto naslovna: predstavnistvorsbg.rs
Izvor: nebojsavukanovic.info

Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter