Stefan Simić: -Pravda za Davida- Fali Davor Dragičević, njegov ljudski krik i vapaj da nas podsjeti da smo ljudi

Suštinski gledano, na ovim prostorima, poslednjih godina, jedino je Davor Dragičević uspeo da zatalasa stvarno nešto, da izvede i povede narod, i to zato što se pojavio kao očajni otac, spreman i da pogine a u čijoj su se nesreći prepoznali mnogi i stali uz njega.

Sve ovo ostalo, svi ovi hepeninzi, govorancije, prazne reči i floskule koje apsolutno ne menjaju ništa, niti su promenile, samo su još više smorili i umorili ljude, zato što se od samog početka videlo da se nije spremno ići do kraja.

Jedino je Davor Dragičević rekao udarićemo direktno na njih, na njihovu imovinu, pa neka vide šta će i kako će!? Pokazao je, narodski rečeno, da ima onu stvar i to direktno sa ulice, zajedno sa svim tim divnim ljudima iz Banja Luke i te scene će ostati zauvek.

Tu se jasno videlo da ima onih spremnih da se bore, koji zaista vape za boljim životom, bez obzira na veru, naciju. Osetila se istinska glad ne samo za promenom nego da se narod direktno uključi u promene.

Zato Davor Dragičević nikako ne sme da se zaboravi, njegov otpor, prkos, borba i on nikako nije poraženi čovek. Zato kada se setim njegovog pogleda, rešenosti, vere. Naspram onoga što sam video u Beogradu i još nekim gradovima širom Srbije dok su trajali protesti, sramota me je ali baš me je sramota.

Da li svi mi treba da izgubimo najbliže da bismo se pokrenuli i štitili jedni druge?

Moram priznati da su mi dani provedeni na ulicama Banja Luke nešto najlepše što sam u životu doživeo, u ljudskom smislu, kada su pomešana sva moguća stanja i osećanja i vera ljudi u promenu, istinska, prava, nepokolebljiva.

Ono što sam posle video u Srbiji, na protestima nije imalo taj naboj a ni takve ljude na vrhu isuviše nekakvih sujeta koje vuku svaka na svoju stranu i karnevalska umesto revolucionarna i borbena atmosfera.

Zato fali Davor Dragičević i njegov ljudski krik koji vapi da se nešto uradi i promeni, da bar ljudi malo osete šta je čovek i da ih prodrma ako ništa drugo. Dok idu sa posla na posao, ako uopšte imaju posao ili dok završavaju gledanje filma, utakmice. Nije život negde tamo, život je ovde, dešava se svakoga dana, mi ga upravo stvaramo.

Davor je to dokazao. Koliko može da uradi jedan čovek i koliko dobrog da probudi, ne samo on nego svi oni dragi ljudi oko njega.

To fali! Takva borbenost, takva rešenost, ne da bi se rušila neka vlast nego da bi se menjala svest, kako bismo svi zajedno u budućnost i neko bolje sutra. Ovako posvađani, otuđeni, svako za sebe,
možemo samo, kao društvo, u vražiju mater i nigde više.

Zato fale ljudi poput Davora, da vrate sve te zaboravljene osećaje i vrednosti koje čoveka čine čovekom spremnog da se žrtvuje za nešto više!

Piše: Stefan Simić (FB)
Izvor: FB/Infomedia Balkan