Novinarka Milanka Kovačević - U situaciju smo da od -Šojića- uzimamo izjave

Novinarka Milanka Kovačević - U situaciju smo da od -Šojića- uzimamo izjave

Mislim da je kod nas najveći problem što smo prihvatili kao normalno da se zakoni krše, da političari mogu da nekažnjeno da zloupotrebljavaju položaj, trguju uticajem, da iz afera nekažnjeno izlaze.

Povodom Svjetskog dana slobode medija koji se danas obilježava razgovarali smo za portal BUKA sa novinarkom Milanka Kovačević koja svojim oštrim perom pokazuje da ne prihvata servirane priče političara. Ona je novinarka koja jasno ispituje i propituje stvarnost u kojoj živimo.

Milanka, povodom Svjetskog dana Slobode medija logično nam se postavlja pitanje koliko su mediji kod nas slobodni?

Kratak odgovor bi bio da je slobode sve manje. Iako je BiH zvanično napredovala na listi medijskih sloboda u odnosu na prethodnu godinu i trenutno zauzima 58. mesto od 180 zemalja, to se ne oseti mnogo u stvarnosti. Prvo, teško je o slobodi i idealima pričati tamo gde je upitno hoćete li opstati ili ne. Istovremeno, kao novinari radimo u državi čije postojanje često osetite prvenstveno po represivnom aparatu. U društvu u kojem nosioci vlasti i predstavnici institucija nemaju gotovo nikakvu odgovornost pitanja koje novinari pokreću i teme koje otvaraju često zvuče naivno. Pritom, svesni smo da se ovde kršenje zakona posmatra sa simpatijom, pre kao odraz snalažljivosti nego kao krivično delo.

Koliko je pandemija koja je zahvatila cijeli svijet uticala na rad naših medija?

Pandemija je uticala na sve aspekte živora, pa samim tim i na medije. Kovd 19 i efekti koje ima na ljude i društvo uopšte su glavna tema. I sami mediji su osim fokusa morali da promene i način rada. Mnogi novinari pokušavaju da do informacija dođu iz pozicije samoizolacije. Izveštavanje je u BiH i do sada bilo skopčano sa teškoćama u komunikacionim kanalima između institucija i novinara. No, bolje je nego što je  to izgledalo na početku kada su predstavnici vlasti u RS pokušali da tokom vanrednog stanja onemoguće svaku vrstu kritike. Novinari nastoje da budu konstruktivni i ne otežavaju realno veoma komplikovanu situaciju u kojoj smo, ali nam stvarnost pokazuje da je ovo i vreme koje pojedinci sa pozicija vlasti i finansijske moći koriste za sklapanje nekih poslova i ostvarivanje ličnih interesa. Tu mislim na sumnjive nabavke respiratora, poljske bolnice, seču šuma, izgradnju MHE i mnoge druge stvari za koje ne bismo znali da nije požrtvovanog rada novinara. Građani moraju da znaju da očima javnosti u ovim vremenima trebaju i naočare.

Kako se ti organizovala za rad u ovom vremenu, imajući u vidu i da si majka, koliko je pod uticajem pandemije bilo teško organizovati poslovne i privatne obaveze?

Nastojanje da se nađe balans između poslovnih i privatnih obaveza je svakodnevica svake zaposlene žene. Nekad prevagne jedno, nekad drugo. Sada sam više kod kuće, pa je zadovoljstvo dece veće. Sa druge strane, radne obaveze sada zauzimaju ceo dan. Od 7, pola 8, pa do kasno u noć, kao na ringišpilu se smenjuju poslovni i privatni zadaci. I obična šetnja u prirodi ume da rezultira nekim tekstom, pa deca često kažu da posao svugde nosim sa sobom. Ali, to je za novinare valjda i prirodno. Kao i svi, jedva čekam da se ovo stanje okonča, a mi vratimo “normalnom” životu.

Koliko je sloboda medija važna za razvoj demokratkog društva, posebno u vremenima kad su postulate demokratije poljuljani?

Iskreno mislim da za razvoj demokratskog društva ne postoji ništa važnije od slobode medija. Tačnije, ona je krucijalna. Ali, ja slobodu medija posmatram kao posledicu, kao jednu manifestaciju oslobođenog građanina u punom smislu te reči. Dakle, jednog slobodnog, obrazovanog, svesnog i savesnog čoveka koji je deo zajednice sebi sličnih pojedinaca. Ovlašan pogled na naše društvo pokazuje da smo daleko od toga.  

Kada je riječ o novinarskom radu, koje bi ti najveće problem izdvojila? Koji su mehanizmi borbe?

Mislim da je kod nas najveći problem što smo prihvatili kao normalno da se zakoni krše, da političari mogu da nekažnjeno da zloupotrebljavaju položaj, trguju uticajem, da iz afera nekažnjeno izlaze. Ne poznajem ni jednu ličnost na političkoj, pa i privrednoj sceni koja ima kredibilitet. A većinu je teško ozbiljno i shvatiti. Stavljeni smo u situaciju da od “Šojića” (koji jeste opskuran lik, ali odavno nije fikcija) uzimamo izjave. Vrednost ozbiljnog novinarskog rada se minimizira opaskom da bi “svako iskoristio poziciju moći” i “to smo svi znali”. A to ume da obeshrabri. Mehanizam borbe je jednostavan. Svako mora da radi svoj posao. A novinarski je da budu u službi javnosti i u odbrani opšteg interesa. Ako u svemu ovome postoji dobra vest onda je to da su nepovoljni medijski uslovi iznedrili neke sjajne novinare. Drago mi je što sarađujem sa nekima od njih.

Političari na našim prostorima nisu sretni kad im se postavljaju pitanja, kad se propituju neke njihove odluke i radnje, ali to je osnovni zadatak novinara- postavljanje pitanja? Koliko je važno postavljati neugodna pitanja?

Pravo pitanje je kome su ta pitanja neugodna? Mogu biti samo onima koji imaju nešto da kriju. To je, iz našeg iskustva, skoro svako na nekoj poziciji na kojoj se odlučuje. Ali, mediji jesu kontrolni mehanizam društva. Mi nismo tu da bilo koga tapšemo po ramenu. Čak ni kad zaslužuje pohvalu. A to se ovde zaista retko dešava. U ovoj situaciji smo videli da se i struka stavila u službu politike, što je za mene I kao novinarku, a i kao  građanku ove zemlje obeshrabrujuća spoznaja.

Imajući u vidu da si dugo u novinarstvu sa kojim problemima se ti najčešće susrećeš u svom radu što bi apelovala da se promijeni?

Ne mogu ni da zamislim kako je biti novinarka u nekoj od skandinavskih zemalja koje su na vrhu liste medijskih sloboda. Sa takvim iskustvom bih možda mogla bolje da sagledam sve teškoće sa kojima se mi suočavamo. Ovako smo navikli i naš položaj nam se čini kao neka normala. Mislim da je dostupnost informacija i dalje najveći problem, kao i relevantni sagovornici. Imate istup, recim, direktora ERS koji se hvali poslovnim uspesima, a sa druge strane, taj holding čine preduzeća koja su veliki gubitaši koja grcaju pod teretom viška zaposlenih i kreditnih zaduženja. Jasno je da tu neko greši- direktor ili stvarnost. Ipak, stručna javnost ostaje nema. Retki su i profesori koji će dići svoj glas u odbranu nekih civilizacijskih vrednosti. Novinari su tu da u žižu stave neke važne teme, ali je na drugim društvenim snagama i institucijama da ih uobliče I daju im epilog. Na žalost, i dalje smo društvo sa mnogo otvorenih pitanja.

Izvor: https://www.6yka.com/

Pratite Infomedia Balkan i na facebook-u:
https://www.facebook.com/infomediabalkan/?ref=bookmarks