Mile Kekin: Pomažem ljudima da se ne navuku na drogu i turbo folk


Mile Kekin: Pomažem ljudima da se ne navuku na drogu i turbo folk

Najpopularniji hrvatski pank-rok bend „Hladno pivo” ove godine obeležava 30 godina rada serijom koncerata u okviru regionalne turneje. Lider sastava, Mile Kekin, uprkos oštrim kritikama koje stavlja u svoje tekstove, kaže da ne želi da mijenja svijet jer je to ne moguće. Smatra da regionom vlada blaga depresije i savjetuje da ne očekujemo pomoć političara već da pomognemo samima sebi.

Na kompilaciji „Greatest Hits” mogu se čuti nove verzije pjesama „Ne volim te”, „Šamar”, „Samo za taj osjećaj” i „Zimmer Frei”, kao i brojni drugi vaši hitovi koji su vas doveli na top-listu regiona. Kako biste nam predstavili priču koju ste ispričali o tri decenije „Hladnog piva”?

“To je je priča o tri klinca koja su odlučila da im je dosta da sviraju na klupi u parku i da cugaju bambus. Većina ih nije znala ni da svira ni da pjeva, ali ih to nije spriječilo u naumu da postanu pravi bend koji svira, putuje i od toga plaća račune”.

Prava poslastica na kompilaciji je saradnja s neponovljivom Josipom Lisac, s kojom ste otpjevali „Soundtrack za život”, intrigantan i neobičan spoj.

“Prije desetak godina nas je Josipa zvala u goste kad je imala promociju albuma. Mi, ko prava zlopamtila, to smo iskoristili i pozvali je na uzvratnu utakmicu. Josipa je strastveni profesionalac, a to je kombinacija koja je jako rijetka”.

Šta Vas je inspirisalo na solo izlet?

“Osim panka, na mene je dosta uticao američki folk, ali i kantri i klasični rok. To je moj omaž velikanima tih žanrova. A tekstualno će to biti moja muzička autobiografija. Možda bude i nekakav mjuzikl potom napravljen prema tome. Album će se zvati „Kuća bez krova” i biće objavljen na jesen”.

Vaša pjesma „Reno 4″ je autobiografska, govori o prvoj ljubavi, o prvom automobilu… Da li je riječ o nostalgiji za tim bezbrižnim vremenima?

“Ne bih rekao da su ta vremena bila bezbrižna, kao što rekoh u pjesmi, „puno mraka u fine kuće stane”. Ali je ipak lakše kad imaš 20 i znaš da je sve još pred tobom”.

Kažete da je muzika Vaša psihoterapija.

“Ja ne pišem da mijenjam svijet. To se možda moglo 1968. Ja pišem da pomognem sebi i drugima da ne poludimo, da se ne navučemo na drogu i turbo-folk”.

Nekako se čini da smo svi mi sa ovih prostora pretežno potonuli u sivilo, depresiju. Šta mislite zašto je to tako? Ima li rešenja za to naše stanje u regionu ili mislite da to nije samo lokalni problem?

“Blaga depresija nam je trajno stanje, s tim se slažem. Ne vjerujem u neku skoriju promjenu. Svako se treba pobrinuti za sebe i ne očekivati promjenu odozgo u obliku nekog suvislog političara. Svako treba da otkrije svoj lijek. Ja sam otkrio trčanje, pivo iz domaće radinosti i dobru muziku”.

Stihovi nekih vaših pjesama, baš kao i vaš prošli album, govore upravo o stanju u društvu i politici. Da li je to vid vašeg bunta? Kako publika na njega reaguje u regionu, a kako u inostranstvu?

“Svi reaguju dobro jer vide da nisu sami u svojim razmišljanjima. Kao što rekoh, to je više način da se konstruktivno nosim s tim stanjem nego oblik bunta. Bunt je kad izađeš na ulicu, kad se udružiš sa istomišljenicima i kreneš u konkretne akcije. Ovo što mi radimo je samo pokazivanje prstom, i to pretežno srednjim”.


Izvor: ekspres.net