Goran Dakić: Svakome po dvije godine na neviđeno!
Ostao sam bez seretida u petak. Zovem zorom Dom zdravlja, vele da će recept biti u toku dana, najkasnije do osam. Kud sam lutao i šta sam činio, tek nisam stigao na vrijeme, pa sam korak do Poliklinike pružio, što rekli Hercegovci, sjutridan, u subotu.
Namrgođena i drska gospođa neće ni da čuje. Kaže da su recepti ostali zaključani u fioci „nadležnog ljekara“ i da do utorka od tog posla nema ništa. Sutra Uskrs, prekosutra Đurđevdan, neradni dani i punktum. Mogu, veli, da pokušam u drugoj smjeni, ali ne vjeruje ni da će oni biti voljni. Bî u pravu.
Pazarim ventolin, da se nađe, da plućna krila ne ostanu bez podrške, pa u utorak ponovo pred Polikliniku. Red u nedogled. Gdje je red, tu su i ljudi, a gdje su ljudi, tu je i priča. Jedan mora hitno na previjanje, drugi samo nešto da pita, treći da odnese nalaze krvi, rekla mu porodična da dođe čim budu gotovi…
Moram u nedjelju po građu u Prnjavor.
Građa je ispod šupe, ali građa za deset puta deset, a ja sam to malo proširio…
Našao sam gore daske suve i izoblane…
Kad već idem gore po to, daj i rogove i tri grede poprijeko i 150 metara letve…
Tražim poklapnice neki dan, nigdje ne možeš naći!
Ko god prodaje crijep, prodaje zajedno!
Nađem jednog, reko ljudino bi li ti prodao poklapnice?
Kaže donesi gajbu pivo i nosi! Reko donijeću dvije, samo daj da otjeram poklapnice!
Čiča je otjerao gajbe, dotjerao poklapnice, podigao krov, a ja nikako na red. Momka ispred mene ujeo krpelj. Za stomak. On ga vadio, ali ga nije najbolje izvadio, pa je ostala glava. Grdi ga sestra i psuje što se sam operisao, a on ćuti i sliježe ramenima. Potpisuje se, kaže da nije imao koronu, pere ruke, mjere mu temperaturu…
Pored mene, u drugom redu, dva drugara. Jedan mlađi, jedan stariji. Prvi ima zavoj na ruci i smeđe „somoćanke“. Priča, kiti i veze, dok drugi slaže „kruške“ u candy crashu…
Nikada nisam volio kocku, drogu i alkohol. A negdje potrošiti moraš…
Ja kad sam počinjao, mene je boljela ona stvar ko je ko!
Pišem kome hoću… Sad te pitaju: ko si ti da pišeš?
Najbolje se povući i biti portir…
Jedino ako ne dođe do neke promjene… A ne vidim ja da to ide…
Kakve veze ima čiji je, ukro je deset kokoši, jebo ga ti?!
Ali to je sad postalo i kod naroda tako…
I onda dođe i kaže: svi su isti… Pa nisu! Ja kad bi rekao da su svi isti, onda sam i ja smeće!
Ovo da dođe neko i sve redom pohapsi i po dvije godine bez istraživanja!
Znaš što?
Mi smo na neviđeno zaslužili!
Kaže: nisam ja!
Jesi, jesi… Jesi znala da je onaj ukrao?
Jesam čula…
Što nisi prijavila?
A onda ćemo dokazivati šta je ko i ko je šta…
Sestra rukom zove da uđem. Pita šta trebam.
Kažem da sam došao po recepte. Naručeni su u petak.
Što, veli ona, nisam došao tada? Znam li da je danas utorak?
Ne vrijedi objašnjavati. Ode, vrati se i kaže: Marka za participaciju.
Dajem „cvanciku“. Nema kusur i pušta me unutra, do pulta, tamo imaju sitno.
Ulazim. Dajem novčanicu i čekam kusur.
Pitaju me kako sam ušao bez maske.
Kažem da su me oni pustili, pokupim recepte i nagulim u prvu apoteku.
Uzmem lijek i na ulici okinem dva puta.
Piše: Goran Dakić
Izvor: slobodanvaskovic.blogspot.com
Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter
