Ženska solidarnost jedini je put da izađemo iz ovog pakla koji živimo!

Ženska solidarnost jedini je put da izađemo iz ovog pakla koji živimo!

Pokrenuta je lavina ženske solidarnosti i poslije ovog ništa ne bi smjelo biti isto. Mlade glumice iz Srbije proteklog vikenda javno su progovorile o strahotama koje su im se desile u uglednoj glumačkoj školi koju vodi scenarista i učitelj glume Miroslav Mika Aleksić. Aleksića je za seksualno zlostavljanje optužila poznata mlada glumica Milena Radulović, kao i druge mlade glumice.

Ovaj slučaj šokirao je regiju, a sa svih strana stižu poruke podrške mladim djevojkama. Pokrenuta je lavina ženske solidarnosti i poslije ovog ništa ne bi smjelo biti isto.

Iva Parađanin, novinarka Elle i autorka podkasta Tampon zona, kaže da je solidarnost čitavog društva ključna u ovakvim trenucima.

“Užasni komentari koji nas ošamare i podsete u kakvom društvu živimo, samo su ilustracija stanja do kojeg je doveo surovi patrijarhat: za silovanje se pronalazi opravdanje, a krivica se svaljuje na ženu koja je pretrpela nasilje. Ovo ne samo da je potpuno pogrešno, već je i opasno, jer stvara mizogini narativ zbog kog do ovakvih slučajeva i dolazi. Zbog svega toga krucijalno je da žene koje reše da progovore o svojim traumatičnim iskustvima od svih nas, medija, komentatora na društvenim mrežama, žena, muškaraca, javnih ličnosti, dobiju isključivo podršku i ohrabrenje i ništa sem toga. Ovakvi postupci su dragoceni jer osnažuju, podstiču žene da progovore i na kraju krajeva da ne trpe. Takođe, ukoliko je neko iz našeg neposrednog okruženja prošao kroz nešto slično, pomoć i podrška moraju biti neizostavni. Sa druge strane, ukoliko primetimo naznake da nama neko blizak zlostavlja ili emituje crvene zastavice nasilničkog ponašanja, isto tako smo dužni da reagujemo, a ne da žmurimo na to samo zbog toga što tog nekog poznajemo, ili nam je recimo nadređen”, rekla je za BUKU Iva Parađanin. Ona ističe da su seksizam i mizoginija utkani u svaku poru ovog društva.

“To se može menjati tako što od malih nogu tretiramo devojčice i dečake jednako i učestvujemo u građenju društva gde vlada potpuna rodna ravnopravnost i gde muškarci i žene imaju jednake pozicije moći i jednaku dozu slobode. Ovo možda zvuči predaleko, ali sam sigurna da svako od nas mini koracima može sudelovati u kreiranju jednog ovakvog društva. Moramo da radimo na tome da seksizam izbacimo iz jezika, sa radnih mesta, iz porođajnih sala, iz medija, škola. To je jedna sistemska promena koja podrazumeva rad u svakoj sferi, ali mislim da samo tako možemo doći do toga da komentari da je ženin izgled ili ponašanje krivo za ono što joj se dogodilo, a da seksualnog nasilja bude što manje”, ističe Iva.

Iva napominje da nam društvo gradi sliku o predatorima kao o nekim nepoznatim manijacima koji vrebaju iza žbuna u parku.

“Međutim, istina je da su to uglavnom osobe iz neposrednog okruženja: rođaci, komšije, profesori, treneri i osobe u koje imamo poverenja. Te osobe se služe vrsnim manipulativnim strategijama, zatvarajući žrtve u krug ćutanja i traume iz kog je teško izaći. Zbog svega ovoga, kada je edukacija dece u pitanju i uopšte obrazovni sistem, jako je važno biti ekstremno oprezan u odabiru stručnog osoblja, ali i svakodnevno raditi na detektovanju ovakvih slučajeva na vreme. Seksualno uznemiravanje u obrazovanju je mnogo učestalije nego što se čini na prvi pogled jer se često prikriva zbog ugleda institucije ili određene osobe”, kaže naša sagovornica.

Ona dodaje da posljednje istraživanje u Srbiji koje je sproveo Autonomni ženski centar govori da je trećina studentkinja i studenata doživelo ovu vrstu uznemiravanja na fakultetu, što je, kaže Iva, alarmantan podatak.

“Na neke obrasce ponašanja kao što su šale sa seksualnom konotacijom, komentarisanje fizičkog izgleda, neprimerni fizički kontakt mora se u startu reagovati i takve osobe sankcionisati, a ne tražiti opravdanja i opravdavati to nečijim karakterom ili obrazovnim metodama”, ističe ona.

Aktivistkinja i radnica u kulturi Marija Ratković za BUKU kaže da bez ženske solidarnosti mi ne bismo imali o čemu da pričamo - ne bi bilo ovog slučaja.

“Za svaku pojedinačnu devojku koja želi da ustane protiv nasilja, stvarnost je obeshrabrujuća - istupanje je opasno, društvena realnost nije dovoljno senzibilisana da čuje o perfidnim i sofisticiranim oblicima nasilja koji su skriveni unutar institicija, društvenih vrednosti poput škole glume i pozicija moći oličeni u ljudima koji imaju ogroman simbolički kapital i ženu koja istupi može da pojede mrak, da je rastrgnu mediji i da više nikad nema pravo na sreću. Da podsetim da je osumnjičeni za nasilje bio lični prijatelj Željka Ražnatovića Arkana i snimatelj ratnih filmova tih paravojnih formacija, a pre nekoliko godina dobio j Vukovu nagradu za životno delo Kulturno prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos razvoju kulture u zemlji i svesrpskom kulturnom prostoru i to je nepodnošljiva atmosfera bola i nepravde u kojoj mnoge njihove žrtve žive godinama”, kaže za BUKU Marija.

Ona ističe da svjedočimo nedodirljivim autoritetima iz oblasti politike, religije, biznisa i nedostižnoj pravdi za one koji su direktno pogođeni nedelima i čitave njihove porodice. Za zločince se organizuju mitinzi podrške, žrtve nasilja i borkinje za ljudska prava se linčuju i stvara se atmosfera u kojoj je nemoguće istupiti. Kada sve to znamo, dodaje, podvig Milene Radulović i drugarica je enormno veliki korak za naša društva i sigurna je da više nema povratka na staro.

“Posle 17. januara 2021, više ništa neće biti isto. Moguće je da je to zato što postoji kritična masa žena koje imaju neku vrstu društvenog kapitala, sve mi na nekim mestima bilo simboličke bilo medijske moći koje ćemo stati uz njih kao uz svoje najbolje drugarice. Mi im verujemo, mi smo tu da ih osnažimo, da ne damo na njih. Mi smo društvo, mi smo ta nova javnost. Milena je pomenula značaj inspektorke Vesne Gašić Stojković kao predstavnice institucije koja je ključna da slučaj zlostavljanja dođe pred lice zakona. Ali tu je i bezbroj predstavnica medija koje neće dozvoliti zloupotrebu žrtvi, tu su žene iz političkih i drugih javnih organizacija, univerziteta, tu su organizacije civilnog društva čitava mreža podrške pojedinki i pojedinaca koje će svedočiti i pisati pisma i postove podrške, ne samo u Srbiji već u regionu i nećemo dozvoliti da ovaj slučaj utihne, kao što se to dešavalo proteklih godina sa sličnim istupima. Ne smem da zaboravim da su tu i Marija Lukić i Danijela Štajnfeld sa svojim iskustvima i svi oni koji su ih podržali utrli put tome da danas ovim, mnogo mlađim devojkama bude neuporedivo lakše. I time, svim devojčicama koje dolaze mi ostavljamo bolji i pravedniji svet”, kaže naša sagovornica.

MOGUĆ IZLAZAK IZ MATRICE NASILJA

Marija ističe da smo mi visoko patrijarhalna društva koja prećutkuju mnogo šta, i generalno se prema sili i zločinu, bilo da je ratni ili mirnodopski, odnosimo sa stahopoštovanjem, pa čak i sa divljenjem.

“I drago bi mi bilo da se to konačno promeni - da jednoglasno ili bar većinski stanemo zajedno i ujedinimo se protiv nasilja, da svojim saosećanjem i drugarstvom pokažemo da je moguć izlazak iz matrice nasilja. Promena je moguća svakog trenutka, i svaki glas je bitan slučaj o kome govorimo je razbijanje kruga zlostavljanja koji traje možda čak i 35 godina. Bitno da se obračunamo sa idejama kako je ‘sve pre bilo bolje nego sad’, jedna sam od retkih koja se javno protivila svim tekstovima koji veličaju ‘stara dobra vremena’ kada su deca udarana, kada se unutar porodice nije razgovaralo o svemu, kada se slepo slušao autoritet jer to sve doprinosi retradicionalizaciji društva, povratku na neko doba u kome je bilo grozno ako si dete ili žena, LGBT osoba… Ne smemo gledati unazad zamišljajmo novu i bolju budućnost u kojoj ćemo svi jedni druge podržavati da pobedimo nasilje”, ističe Marija.

Marija napominje da nam ova situacija pokazuje koliko je važno razvijati kritičko mišljenje.

“Društvo u kome svi misle isto kao i autoriteti nije dobro, ni za društvo, ni za te elite, jer nema nikakvog kontrolnog faktora i iz autoriteta lako klizimo u autokratiju. Najnoviji izveštaj Evropske komisije o stanju u Srbiji upravo na to i ukazuje. Sa druge strane, postoji to uvreženo mišljenje o idealizovanoj predstavi predatora koji bi bio čudovište prepozatljivo na prvi pogled, a to gotovo nikad nije tako. Zlo je banalno, trivijalno i blisko, dešava se u prostorima poverenja i to je najveća monstruoznost. Predatori nisu ljudi bolesni ili nenormalni i izopačeni - već ljudi željni moći, sa odsustvom samokontrole, njih osnažuje nekažnjivost i ćutanje. Mi ne smemo zaboraviti da je najviše žena ubijeno od strane partnera i članova porodice, od onih sa kojima su maštale o budućnosti, kojima peru veš i služe tri obroka dnevno. Znajući to, apsolutno ne čudi zlostavljanje u pripremnoj školi, kao ni svi slučajevi zlostavljanja na poslu, u školi. na fakultetu, sportskim klubovima i slično. Kako smo to Anita Mitić i ja skovale na Twitteru: Ženska solidarnost je jedini put da izađemo iz ovog pakla koji živimo”, kaže Marija.

Iva Plemić-Divjak, filmska i festivalska producentkinja, kaže da je postojeća solidarnost strašno važna, jer vjeruje da je osobama koje su se osmjelile da progovore o užasu koji su preživjele intenzivna podrška neophodna.

“Za mijenjanje mentaliteta potrebno je mnogo vremena, mnogo rada od ranog detinjstva, preispitivanje vrednosti koje se promovišu u porodici, školi, medijima… Daleko smo od toga. Ali očito postoji puls da se stvari promene. Mnogo bi pomogli pozitivni primeri slučajeva koji su rešeni u korist žrtava, koji bi odjeknuli u javnosti, ponavljali se i iz incidenta prešli u sistem”, kaže Iva za BUKU i dodaje da je važno da svako od nas zdravim razumom bira i reguliše situacije koje  se našoj djeci dešavaju.

“Osim nasilnika, koji će, nadam se, biti procesuiran kroz pravosudni sistem jer se tereti za kriminalne radnje, duboko verujem da su u ovom slučaju roditelji ti koji treba suštinski da se zapitaju da li su mogli nešto drugačije da urade za svoju decu. I mi koji nismo imali decu u tom glumačkom studiju treba pod hitno da se zapitamo kakve izbore pravimo, šta su nam prioriteti kada su nam deca u pitanju, ko su za nas autoriteti i da li im tolerišemo nešto što drugima ne bismo, da li zaista vidimo i čujemo svoju decu i koje smo kompromise spremni da pravimo zarad ambicija,  nekakve društvene prihvaćenosti ili onoga što mislimo da je dobrobit naše dece. Sada je odličan trenutak da mi, koji smo prošli ‘jeftino’, iz tuđeg primera izvučemo pouku i uradimo reglažu svojih stavova”, kaže naša sagovornica.

Na kraju je važno istaći da su autoriteti ti koji se svakodnevno trebaju propitivati, kao i da stroge metode u obrazovanju nisu toliko dobre koliko se ranije mislilo, a ne smijemo zaboraviti da su predatori i manipulatori često pored nas.

“Negde sam pročitala jedan komentar: ‘ali šta da rade siroti ljudi kad su verovali da je on vrhunski stručnjak u oblasti dečije dramske pedagogije? Pa i kad nađemo najboljeg lekara specijalistu koji treba da nas izleči, ne pitamo se za njegovu ideologiju i da li je nasilnik’.  Ova analogija je stravična jer opravdava potpuno odricanje od odgovornosti i zagovara taj pomenuti višedecenijski stav da je jedino važan famozni ‘ugled’, dočim odsustvo bazične ljudskosti slobodno može da izostane. Pohađanje časova glume je izbor, a ne nekakva nužda poput odlaska kod lekara koji će da nas ‘opravi’ pa mu slepo verujemo. Izbore treba praviti mudro, voditi se zdravim razumom i ne puštati da se stvari prosto dešavaju, bez da smo potpuno svesni šta se dešava i bez da intervenišemo ukoliko nam se čini da nam deca pate. Isto važi i za školu, treninge, odnose sa vršnjacima. Moramo da se uključimo i da zdravim razumom preispitujemo sve što nas okružuje”, kaže na kraju razgovora Iva Plemić-Divjak.

Izvor: 6uka.com

Pratite Infomedia Balkan i na facebook-u:
https://www.facebook.com/infomediabalkan/?ref=bookmarks