Željko Pantelić: Ravnodušnost EU gasi nadu za promjene u Srbiji i regionu

Sve dok EU ne bude promijenila iz korijena stav o proširenju na države Zapadnog Balkana neće biti značajnijih promjena nabolje u našem regionu, čak i tamo gdje dođe do promjene vlasti one će biti mnogo više kozmetičke nego suštinske

Fokusirani na pominjanje velikih afera, od Krušika do Jovanjice, u rezoluciji Evorpskog parlamenta (EP), srpskoj opoziciji i delu proevropski nastrojenog javnog mnjenja je promakla kompletna slika o poziciji gde se Srbija i ceo Zapadni Balkan nalaze u očima EU, kao i proces proširenja. Upotrebljavajući rečnik francuskog predsednika Emanuela Makrona mogli bismo da kažemo da je proširenje EU klinički mrtvo. Ideja o ulasku Srbije, ali i Crne Gore i drugih komšijskih država, u EU isparava u totalnoj nezainteresovanosti najvažnijih evropskih prestonica, jer je precrtana sa agendi najvažnijih političkih lidera u Unije. Proširenje je ostavljeno u amanet sledećoj generaciji političara, zajedno sa svim floskulama, počev od zagarantovane evropske perspektive.

Sve dok EU ne bude promenila iz korena stav o proširenju na države Zapadnog Balkana neće biti značajnijih promena nabolje u našem regionu, čak i tamo gde dođe do promene vlasti, one će biti mnogo više kozmetičke nego suštinske. Poslednji dokaz, ako je uopšte bilo potrebe za njim, bila je rasprava u Evropskom parlamentu.

Sastav izvestilaca EP i učesnika u raspravi na plenarnoj sednici, kao i govori koji su se čuli u auli u Briselu, jasan su pokazatelj da su zagovornici proevropske politike, ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu ostali prilično usamljeni, odnosno da njihovi malobrojni saveznici u EU imaju težinu guščijeg pera u centrima moći gde se zaista odlučuje o sudbini Zapadnog Balkana.

Među izvestiocima i učesnicima u diskusiji nije bilo nijednog važnog političara u evropskim okvirima ili parlamentarca sa specifičnom težinom u Briselu. Nezainteresovanost se mogla izmeriti bez velikih problema i kroz očigledno odsustvo predstavnika partija koje su deo vladajuće većine u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Holandiji i čitavog severnog dela EU. Jedina dva izuzetka koja potvrđuju pravilo su bili Marion Valsman iz nemačke Demohrišćanske unije i Fabio Masimo Kastaldo iz italijanskog Pokreta pet zvezda.

Indikativno je videti i odakle dolaze poslanici koji su govorili u ime sedam poslaničkih grupa u EP: iz Bugarske (dvoje), Slovenije, Slovačke, Austrije, Grčke i Francuske (Tjeri Marijani iz Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen koji se protivi proširenju EU).

I diskusija je bila u potpunosti monopolizovana od strane poslanika iz istočnog i jugoistočnog dela Evrope. Srbija i Zapadni Balkan u EU interesuju samo komšijske zemlje koje žele da sprovedu svoje nacionalne agende i političke i ekonomske interese i političke snage koje se protive proširenju EU, od ekstremne desnice do ekstremne levice. Među 30 i kusur učesnika u raspravi o Srbiji i drugim zemljama regiona u EP nije bio nijedan poslanik koji može da vidi Merkelovu, Makrona ili Dragija na nekom drugom mestu osim na televizoru, sa izuzetkom, eventualno, nemačke poslanice Valsman.

Usvojena rezolucija sa oštrim kritikama na račun vlasti u Beogradu bi imala efekat kada bi Vučićev režim želeo da ubrza evropske integracije a EU bila rešena da otvori vrata članstva Srbiji i regionu. U postojećoj konstelaciji, kada EU nema nameru da primi bilo koju zemlju sa Z. Balkana u dogledno vreme, sve kritike koje stižu iz Brisela su mnogo više pogonsko gorivo za retrogradne snage koje, iz uverenja ili ličnog interesa, od Srbije žele da naprave izolovani kinesko-ruski protektorat, odnosno korisnog idiota Pekinga i Moskve u srcu Evrope, nego što su problem za vlast u Beogradu.

Drugim rečima, kritike na račun vlasti Aleksandra Vučića nisu izglasane u Evropskom parlamentu, od dobrog dela poslanika, da bi Srbija postala bolje mesto za život, bila pravednija država ili da bi se zaljuljao režim, već da bi zagovornici zaustavljanja proširenja EU imali u rukama, kada i ako im zatreba, još jedan argument zašto evropske integracije Srbije, ali i drugih država Zapadnog Balkana, idu u ritmu jedan korak napred, dva nazad.

Da se razumemo, ni diplomatska ofanziva Vučićevih saradnika u Briselu nije imala za cilj da se protivnicima ulaska Srbije u EU izbije još jedan adut iz ruku, već je bila motivisana isključivo unutrašnjim političkim razlozima. Predsednikovi “diplomatski vukovi” u Briselu se nisu borili da Srbija, kao zemlja kandidat, ima što bolji izveštaj, već da svedu na minimum broj kritika na račun režima u Beogradu koji bi mogli da budu oružje u rukama opozicije na domaćem terenu.

U tom kontekstu za Vučića je bila utešna nagrada deo govora izvestioca za Srbiju Bilčika kada je relativizovao napade na novinare u Srbiji izjavivši da se nada da će svi oni koji kritikuju Srbiju zbog položaja novinara imati isti pristup kada se bude raspravljalo o Malti ili Slovačkoj u EP. Slovački poslanik je asistirao srpskom predsedniku kada je naglasio da parlamentarci ne mogu da se bave pojedinačnim slučajevima već moraju da imaju širu sliku pred očima, aludirajući na slučajeve Jovanjice, Krušika, Telekoma Srbije.

Evropski komesar za proširenje EU Oliver Varhelji je u dva izlaganja, koja su trajala 15 minuta tokom rasprave na plenarnoj sednici EP, rekao samo dve bitne stvari: prva je bila priznanje da države članice EU odlučuju o svemu, a da su Evropski parlament i Evropska komisija tu da pomognu, a druga savet vlastima u Prištini da ako žele viznu liberalizaciju moraju da ubede države članice u bilateralnim pregovorima, čitaj Francusku i Holandiju, i da nema svrhe da se žale Komisiji i EP.

Analizirajući prigovore, kritike i zahteve od strane EP u rezolucijama o Srbiji, Albaniji, Severoj Makedoniji i Kosovu, uočava se da su one gotovo identične za sve zemlje Zapadnog Balkana i razlikuju se samo u nijansama. U svakoj rezulociji se nalaze zahtevi za jačanjem pravne države, nezavisnosti sudstva, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, zaštite slobode medija, poboljšavanje međustranačkog dijaloga, ubrzavanje ekonomskih reformi i jačanje administrativnih kapaciteta.

U suštini smo imali samo dve velike novine. Prva je isticanje da je Albanija uskladila stopostotno svoju spoljnu politiku sa EU, a da je Srbija počela previše da solira, imajući u vidu da je usklađenost pala na ispod 50 odsto. Mnogo više od kritika za afere i zarobljenu državu, Vučića bi trebalo da zabrinu kritike za njegovu spoljnu politiku, jer ono što se toleriše velikim državama ne dopušta se dugo vremena malima. Savet EU i sam izvestilac za Srbiju Bilčik nisu “lupali packe” Vučiću za afere i zarobljenu državu već za spoljnu politiku i što je Beograd plodno tlo za kinesku i rusku propagandu. Druga novina je da se prvi put na eksplicitan način govori o slabim kapacitetima srpskog pregovaračkog tima. Srbija je imala bolji tim eksperata i funkcionera za evropske integracije pre 15 godina nego danas. Katastrofalna kadrovska politika u poslednjih deset godina je isplivala na videlo, tamo gde je Srbija bila najjača u regionu, sada je najslabija: u ljudskim resursima.

Piše: Željko Pantelić

Izvor: vijesti.me

Pratite portal Infomedia Balkan i na društvenim mrežama: Fejsbuk i Tviter