Kolja Besarović: Briselska zamka - Kuda vodi evropski put Bosne i Hercegovine

U duboko podeljenoj dejtonskoj tvorevini u kojoj Bošnjaci osporavaju ime i status Republike Srpske, a Hrvati pokušavaju da se iščupaju iz zagrljaja federalnog partnera, jedina stvar oko koje u ovom trenutku, bar načelno, postoji saglasnost sva tri naroda i oba entiteta jeste „evropski put BiH“, odnosno želja da ova nesrećna zemlja dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Kako bi se približili ostvarenju ovog cilja, trojica članova Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorad Dodik, Šefik Džaferović i Željko Komšić, u svojoj su prvoj zajedničkoj spoljnopolitičkoj misiji boravili u Briselu gde su vodili razgovore sa čelnicima ove organizacije – predsednikom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom, visokom predstavnicom EU za inostrane poslove i bezbednost Federikom Mogerini, prvim čovekom Evropskog saveta Donaldom Tuskom, i komesarom za evropsku politiku susedstva i pregovore o proširenju Johanesom Hanom.

665 PITANjA

Postavlja se, naravno, pitanje kakvi su bili dometi ovih razgovora u glavnom gradu Belgije. Ali i, što je čini se daleko važnije, zašto Republika Srpska podržava „evropski put BiH“ i da li bi mogla da ima neku konkretnu korist od eventualnog davanja Bosni i Hercegovini statusa kandidata za članstvo u, ne više tako popularnoj, zajednici naroda Starog kontinenta?

Od formalno glavnih ljudi evropske administracije smo – bar na osnovu onoga što je zvanično saopšteno – mogli čuti već dobro poznate lepe želje i ohrabrenja da se „ustraje na započetom pravom putu“, ali i podsećanje na obaveze koje potencijalni kandidat iz Sarajeva mora da ispuni u smislu davanja odgovora na 665 dodatnih pitanja iz Upitnika, što je preduslov za razmatranje njegovog zahteva. Čak i kad to učini, Bosna i Hercegovina neće, kako je upozorio Johanes Han, automatski dobiti status kandidata pošto će „buduće mišljenje Evropske komisije biti obuhvatna mapa puta za temeljne reforme koje treba usvojiti i hitno sprovesti, posebno u polju vladavine prava i temeljnih prava, gde su očigledni nedostaci na svim nivoima“. Na šta konkretno misli govoreći o „tim nedostacima“, Han je otkrio podržavši „legitimnu zabrinutost građana zemlje, uključujući one iznete na ulicama Banjaluke“, te poručio da „Evropska unija očekuje da se ti slučajevi revnosno rešavaju u skladu sa međunarodnim standardima“.

SRPSKA POD LUPOM

Već ova zabrinutost za građane koji demonstriraju na ulicama Banjaluke nagoveštava da će Republika Srpska biti pod posebnom lupom odgovornih iz Brisela na putu BiH ka Evropskoj uniji. Ipak, zasad je neizvesno kada će nekadašnja centralna jugoslovenska republika dobiti toliko čekani status kandidata, pošto u razgovorima izražena želja briselskih sagovornika članova Predsedništva BiH, da čitav posao bude okončan do 1. novembra 2019. kada ističe mandat sadašnje Evropske komisije, nije nikakva garancija da će se to zaista i desiti. Dodatni problem bi moglo predstavljati to što – čak i u slučaju da Evropska komisija da zeleno svetlo Sarajevu – konačnu reč o kandidaturi imaju sve članice „evropske porodice“, što teoretski otvara mogućnost da neka od njih iz egoističnih državnih motiva postavi „rampu“ Bosni i Hercegovini.

Milorad Dodik je izrazio zadovoljstvo razgovorima u glavnom gradu Belgije, pri čemu mu je verovatno najviše prijalo insistiranje čelnika Evropske unije da se u BiH moraju što pre formirati novi postizborni organi vlasti na svim nivoima, a samim tim i Savet ministara Bosne i Hercegovine čije konstituisanje koči bošnjačka strana. Ostaje, međutim, još uvek neizvesno da li će pokretanje ovog problema s mrtve tačke značiti i bošnjačko konačno prihvatanje srpskog kandidata Zorana Tegeltije za predsednika ovog organa, s obzirom na to da je Šefik Džaferović u Briselu saopštio kako se „mora pronaći način da se imenuje Savet ministara, a istovremeno odobri prvi godišnji nacionalni plan za NATO“.

Jasno je, naravno, iskusnom političaru kakav je nesporno državnik iz Laktaša da Bosna i Hercegovina, čak i ako dobije status kandidata, ne može (baš kao i ostali zainteresovani s prostora bivše Jugoslavije) u dogledno vreme očekivati da će biti primljena u uzdrmanu i međusobnim svađama podeljenu Uniju. Dodik nikad nije ni bio evrofanatik već pragmatičan političar, a da su ga dešavanja na Starom kontinentu navela da stvori rezerve prema nekada „bezalternativnoj budućnosti“ pokazao je tokom poslednje izborne kampanje kada je isticao da „Evropskoj uniji preti raspad, zbog čega ne treba požurivati sa ulaskom u nju“. Ipak on je i tada, baš kao i sada, ostajao i dalje na evropskom kursu, pri čemu se, čini nam se, nije toliko rukovodio iskrenim uverenjem da je to zaista najbolji put za Republiku Srpsku, koliko oportunim političkim razlozima.

Lider manjeg entiteta u BiH ni u ovom pitanju ne želi da odstupi od stava da Republika Srpska prati korake Srbije, pa mu evropska politika Beograda ne otvara prostor da se javno distancira od Brisela. Osim toga, svestan je i činjenice da brojni građani u RS još uvek smatraju Uniju najboljim rešenjem za njihove probleme, a u sadašnjim okolnostima, kada Republika Srpska vodi tešku borbu za očuvanje vojne neutralnosti, ne bi bilo pametno da se otvaranjem još jednog fronta daju dodatni argumenti onima koji Banjaluku predstavljaju kao protivnika zapadnih integracija.

BUDUĆNOST PROTEKTORATA

Najzad – a Dodik je o tome otvoreno govorio tokom boravka članova Predsedništva BiH u Belgiji – dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji otvorilo bi mogućnost da se pokrene proces odstranjivanja visokog predstavnika i stranih sudija iz političkog i pravnog sistema ove države, što bi, po njegovoj proceni, bilo dobro i za Republiku Srpsku i za Bosnu i Hercegovinu. Postoji, naravno, realna opasnost da kandidatura BiH bude korišćena za nove pritiske na Banjaluku, kroz insistiranje da „samo reformisana, unitarno uređena funkcionalna država može stići u Evropsku uniju“. Prvi čovek RS je, međutim, već jasno stavio do znanja da u tom slučaju neće biti žrtvovanja sadašnjeg stepena samostalnosti ovog entiteta radi prednosti evropskih integracija, što praktično znači da će iz najvećeg grada na Vrbasu – baš kao što se sada čini sa Akcionim planom za NATO – blokirati dalji put Bosne i Hercegovine ka Uniji.

Za Republiku Srpsku je od potencijalnih zamki na evropskom putu u ovom trenutku daleko veća opasnost najavljena inicijativa Bakira Izetbegovića za ukidanje njenog imena. A da zapadni zaštitnici Bošnjaka, uz podršku Turske, nemaju ozbiljnu nameru da zaustave opasnu igru svojih štićenika, pokazali su i zaključci Saveta za sprovođenje mira u BiH, čija je sednica na nivou ambasadora održana na zahtev Rusije u Sarajevu. U zajedničkoj izjavi – koju nije prihvatila Ruska Federacija, čiji je ambasador Petar Ivancov bezuspešno tražio da se inicijativa SDA oceni kao kršenje Dejtonskog sporazuma i Ustava – predstavnika većine članova Saveta najavljeni zahtev najveće bošnjačke stranke je proglašen „kontraproduktivnim i neodgovornim“, ali je istovremeno oštro kritikovana i Republika Srpska „zbog skorašnje retorike i poteza kojima se dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine“.

Koliko je ovakva blaga kritika mogla efikasno da utiče na planove Bakira Izetbegovića i njegovih saradnika, pokazalo je vrlo brzo novo saopštenje Stranke demokratske stranke. U njemu je, ne samo ponovljeno da će, „ukoliko se ne promeni odnos vlasti RS prema pravima Bošnjaka i Hrvata, ovlašćeni predlagači te stranke podneti apelaciju Ustavnom sudu BiH“ već je i najavljeno korišćenje nove „karte“ – pokretanje postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Posle ovoga možemo samo da se zapitamo: postoji li u Bosni i Hercegovini zaista stvarni konsenzus o „evropskom putu“ u budućnost?

Piše: Kolja Besarović

Izvor: pecat.co.rs/Bigportal.ba