Željko Pantelić: Koga sluša Hojt Ji?

Željko Pantelić: Koga sluša Hojt Ji?

Poslednji intervjui odlazećeg zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Brajana Hojt Jia potvrdili su da Vašington nema koherentnu spoljnu politiku prema Evropi. Izjave Hojt Jia i narativ predsednika Donalda Trampa su u direktnoj koliziji. Prvi čovek SAD otvoreno radi na slabljenju i cepanju EU, dok njegov niži činovnik koristi proces evropskih integracija da deli lekcije državama kandidatima za članstvo i samoj EU. Državni sekretar Reks Tilerson pokušava da normalizuje odnose sa Moskvom a u deskovima njegovog ministarstva “veslaju” u suprotnom smeru.

Da su Crna Gora i Srbija malo važnije zemlje na planetarnoj tabli  i da je Hojt Ji bitna ličnost u Vašingtonu, komičari iz čuvenog “Saturday Night Live” šoua na NBC bi pravili smehotresne skečeve na njegov i Trampov račun. Jer kako drugačije, osim kroz humor,  objasniti da predsednik države govori o EU kao propaloj i opsoletnoj organiziciji, a njegov činovnik upotrebljava, malo kao štap, malo kao šargarepu članstvo u EU za sprovođenje američke politike na Zapadnom Balkanu.

Na jednoj strani, funkcioner Stejt departmenta Hojt Ji drži bukvicu evropskim liderima što primaju problematične lidere iz bivših jugoslovenskih republika, a njegov šef Tramp je donedavno imao Stiva Benona u svom kabinetu, pričao pohvalno o  Kim Džong Unu, prijateljski ćaska u neformalnim razgovorima sa Vladimirom Putinom i Viktorom Orbanom, primao je u posete evrofoba Najdžela Faraža, dok mu je najbolji prijatelj Bendžamin Netanjahu. Ili, šta reći o brizi Hojt Jia za slobodu medija u našem  regionu dok njegov predsednik i njegova administracija  vode “krstaški rat” protiv nezavisnih medija u SAD i želeli  bi da svi liče na Fox News, američku verziju Pinka, naravno, mnogo bolje upakovanu i tehnološki napredniju.

Sudeći po nastupima Jia i geopolitičkoj filozofiji njegovog šefa Vesa Mičela, naslednika Viktorije Nuland na poziciji pomoćnika sekretara za Evropu i Evroaziju,  naš region će biti neka vrsta “trojanskog konja” u podmukloj igri SAD i Rusije da preko bivših jugoslovenskih republika destabilizuju i ponize EU, pokazujući da nije sposobna da sredi ni svoje “unutrašnje dvorište”. Nije slučajno da su eksplicitne izjave Hojt Jia  “o nemogućnosti da se sedi na dve stolice” za Srbiju koincidirale sa imenovanjem Mičela. Kao iskusni diplomatski činovnik, Ji se odmah prilagodio stavovima novog neposredno nadređenog.

Mičel je, uprkos svom republikanskom opredeljenju, po pitanju američke politike u Evropi i prema Rusiji, sledbenik ideja i stavova pokojnog Zbignjeva Bžežinskog. Kao za većinu Poljaka, i za nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, svaka Rusija je prevelika. Aktuelna američka politika u dobroj meri prati smernice iz kapitalnog dela Bžežinskog “Tha Grand Chessboard” (Velika šahovska tabla) u kojem je predložio širenje NATO na bivše sovjetske republike, pre svega na Ukrajinu, i podelu Rusije na tri dela: evropsku, sibirsku i istočno-azijsku. Mičel veruje da je neophodno stvoriti što jači bedem prema Rusiji a to znači proširiti NATO. Prva velika proba za novog pomoćnika sekretara će biti Makedonija. Ako Grci i Makedonci pronađu rešenje oko imena bivše jugoslovenske republike,  uz pomoć Amerikanaca, to će biti veliki plus za Mičelovu, ali i  karijeru Hojt Jia.

Medijski nastupi Hojt Jia su i još jedan dokaz da će Zapadni Balkan ostati i dalje u nadležnosti, barem kada je Vašington u pitanju, činovnika i karijernih diplomata. Naime, američki funkcioneri i diplomate, kada se radi o dosijeima od vitalne važnosti za SAD, nemaju, po pravilu, dozvolu da govore za medije.  To pravo je rezervisano za predsednika, njegovog portparola, državne sekretare (ministre) i eventualno specijalne izaslanike koje je nominovao lično predsednik.  Hojt Ji je funkcioner u Stejt departmentu i to što se “raspričao” po regionalnim medijima je najbolja potvrda da Zapadni Balkan nije na Trampovom horizontu i da je nižim strukturama prepušteno da “servisiraju” i interpretiraju američku politiku. O tome svedoče i upadljivo česta pojavljivanja američkih ambasadora u regionalnim medijima. Inače, predsednici SAD imaju instrument kojim na eksplicitan način pokazuju  da im je stalo do neke zemlje ili nekog regiona: imenuju svoje ljude za ambasadore a ne karijerne diplomate. U svim državama Zapadnog Balkana ambasadori su karijerne diplomate, baš kao što je to i Hojt Ji.

Crnu Goru, a posebno Srbiju i BiH, čeka vrlo komplikovan period, jer svako zaoštravanje odnosa SAD i Rusije neminovno prouzrokuje nestabilnost u našem regionu. Politika tzv. duboke države u Vašingtonu i namere Trampa i njegovog najbližeg okruženja prema Rusiji se ne podudaraju. Štaviše, vrlo često su kontradiktorne. Nije prvi put da predsednik SAD i  Stejt department imaju različite agende i politike prema Rusiji. Primer Džordža Buša mlađeg je jednako svež koliko i eklatantan. Međutim, za razliku od Buša mlađeg kojeg su njegov potpredsednik Dik Čejni i državna sekretarka Kondoliza Rajs vrteli oko malog prsta, Donald Tramp je toliko impulsivan i nepredvidiv da je svaki pokušaj manipulisanja vrlo rizičan.

Cenu te razroke američke spoljne politike bi mogao da plati upravo naš region, jer se i duboka država u Vašingtonu, Tramp i Putin slažu oko jedne stvari: slabljenje i diskreditacija EU. Jedan od instrumenata za ostvarenje tog cilja je upravo naš region. Amerikanci i Rusi imaju dovoljno “korisnih idiota”, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, BiH, Makedoniji, na Kosovu da urade sve što im bude naređeno. Zveckanje oružjem, širenje straha od novog rata, ratnohuškačke medijske kampanje, tendenciozno tumačenje neformalnih, neobavezujućih dokumenata ili izveštaja koja dolaze iz SAD i Velike Britanije su rđav znak. Sve liči na preferans u kojem Vašington i Moskva igraju zajedno protiv EU destabilizujući, svako na svoj način, naš region.

Dobra vest je da su u Parizu i Berlinu konačno shvatili da je pitanje evropskih integracije Crne Gore i Srbije neka vrsta popravnog ispita za EU da pokaže da se emancipovala u odnosu sa Vašingtonom i da je dovoljno jaka da u svom “unutrašnjem dvorištu”, što je Zapadni Balkan i bukvalno,  efikasno odgovori na subverzivnu politiku Moskve. Povratak Francuske u naš region je fundamentalan. Emanuel Makron je tokom susreta sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom demonstrirao javno da je prošlo vreme licemerja i da nema prostora za duple igre. Za Beograd i Podgoricu je veoma važno što je Pariz eksplicitno precrtao Tursku iz politike proširenja EU i na taj način indirektno potvrdio da  Brisel misli ozbiljno da zaokruži svoje proširenje sa zemljama Zapadnog Balkana. U prilog ubrzanju puta Srbije i Crne Gore u EU ide i potvrda formiranja nove Velike koalicije u Berlinu. Imenovanjem Dejvida Mekalistera, političara bliskog kancelarki Merkel, za izvestioca EP za Srbiju, Berlin je signalizirao zaokret. Sada je na istoj liniji i Pariz i scena je spremna: Velika Britanija izvan EU, Tramp u Beloj kući, Putin zaokupljen izborima i Mundijalom, Makron u Jelisejskoj palati i Merkelova u kancelarskoj palati u Berlinu. Sada samo Beograd i Podgorica mogu da zabrljaju jer, da parafraziram meksičkog predsednika Porfirija Diaza, ako i nismo blizu Bogu, za razliku od Meksika i Ukrajine, daleko smo i od Amerike i od Rusije.


Izvor: Vijesti