Intervju Ljiljana Blagojević: U Srbiji je unosno bežati od sebe

Gde smo zapravo najbolje se vidi kada dođu izbori, jer kulturu niko i ne pominje. Takođe, nijedan srpski političar nikada u kampanji nije izašao sa imenom kandidata za ministra kulture, što dovoljno govori

Otkako je davne 1980. godine pročitala scenario Abdulaha Sidrana za Kusturičin prvenac “Doli Bel”, pa premda šokirana slobodnim scenama, prihvatila ulogu koja će joj obeležiti karijeru, razlučivši još kao studentkinja glume umetnost od palanačkog morala, Ljiljana Blagojević je u karijeri dugoj 35 godina progutala mnogo gorkih plodova, ali ostala je dosledna. Kaže da bi opet na barikade, ali nema s kim jer se energija za promene prosipa po Tviteru i Fejsbuku. Nervira je to što Beograd nije više onaj sa požutele, romantične razglednice, pa je utočište našla na selu, u Surduku.

Kao prvak drame Narodnog pozorišta, diže glas i apeluje na one koji imaju moć da učine nešto, da ne dozvole da ga “pojedu skakavci”. Naročito je osetljiva i breca se na svaki pomen reči “nacionalno”, mada u njenom slučaju to ne znači potezanje puške i handžara, već čuvanje onoga što su generacije stvarale. Za to “blago” tvrdi da će nas, ako nastavimo da ga baštinimo kao što smo radili do sada, ubrzo kao narod progutati zaborav. Na prvu loptu zvuči kao da preteruje, ali kad je pomno saslušate, i vi postajete saučesnik u toj “paranoji”, sa razlogom.

– Duhovnu vertikalu jednog naroda čine njegov jezik i kultura. To će ostati zapisano u istoriji, na osnovu toga će za hiljadu godina neko procenjivati način života i civilizaciju jednog naroda, kao što mi danas zaključujemo o antičkoj Grčkoj, ne na osnovu drvenih dvokolica i načina štavljenja kože, nego na temeljima koje su postavili Aristotel, Miron, Eshil… Ne na osnovu auspuha, guma i GSP-a, već na osnovu umetnosti koja ostane za nama sudiće o nama. Slušala sam svojevremeno indijsku ambasadorku u Beogradu, koja je govorila o tome da je globalizacija okej, neizbežna stvar, ali da ne smemo dozvoliti da ličimo na klonove, u čemu suštinsku ulogu ima upravo to nacionalno blago, o kome ovde niko ne vodi računa, naročito oni koji bi po funkciji morali to rade. Ovde se sve srozava iz godine u godinu, od školstva, zdravstva do kulture. Dokaz je i novac koji se izdvaja, koji je ispod jednog procenta. Po svetskim standardima, to znači da kultura i kulturna politika ne postoje, da su svedene na nivo incidenta. Šta reći kad znate da Beograd ima isti broj pozorišta kao u vreme kada je imao 200.000 stanovnika. A sputava se otvaranja privatnih pozorišta jer nema poreskih olakšica, olakšica za donatore i slično. Ne treba biti mnogo pametan i originalan, samo treba gledati šta rade Englezi, Francuzi, Rusi, Nemci. Ili Šveđani… Dramaturško odeljenje “Dramaten teatra” u Stokholmu jeste srce pozorišta, tamo se čitaju novi tekstovi, prati se šta se dešava sa nacionalnom dramom i na svetskoj sceni. A onda odete u naša pozorišta i vidite da radna mesta dramaturga skoro i da ne postoje. Živimo u veoma teškom vremenu, ljudi se bore za gole živote… Ali ukoliko izgubimo kulturu i ono što čini duhovnu vertikalu, mi više nećemo postojati.

    Čega je to posledica – nestručnosti ljudi koji se kulturom bave ili nezainteresovanosti onih koji bi trebalo da je podrže?

– I jednog i u drugog. Gde smo zapravo najbolje se vidi kada dođu izbori, jer niko ne pominje kulturu. To im dođe kao neki kuluk, teret. Nijedan srpski političar nikada u kampanji nije izašao sa imenom kandidata za ministra kuklture, što dovoljno govori. Dokaz je i moje Narodno pozorište, koje je ušlo u petu godinu sa upravnikom u v.d. statusu. A Narodno pozorište je arterija kulture u jednoj zemlji. Ako imate takav odnos prema njemu, to dokazuje da vas kultura apsolutno ne interesuje. Da li znate da kada glumac ode u penziju, gasi se i njegovo radno mesto, a sve zbog te famozne uredbe o zabrani zapošljavanja. Dve glumice skoro su otišle u penziju u Narodnom pozorištu, i ta mesta su ugašena. Niko se nije setio, nije osetio potrebu da podmladi trupu u nacionalnom teatru.

    Kakva je uloga ministara kulture u zaštiti tog što nazivate nacionalnim blagom, ipak je Narodno pozorište pod direktnom nadležnošću Vlade i ministarstva…?

– Ovaj pretposlednji ukinuo je nacionalne penzije, osramotio branšu i doveo umetnike na prosjački štap, a u Narodno pozorište ušao je jednom za vreme mandata, kada je gostovao prištinski “Romeo i Julija”. Što je nedopustivo, bez obzira na njegov lični animozitet prema upravniku, očevom pozorištu ili bilo kome ili čemu drugom. Nije to prćija ne znam čija, već nacionalni teatar u kome je zaposleno 750 ljudi. Ako ti se ne sviđa, promeni, ali ne možeš da ga ignorišeš, da se praviš kao da ne postoji, da dozvoliš da se raspada. Srbija još čeka svoju kulturnu strategiju i svog najboljeg ministra kulture.

    Uvek to pitanje da li je ministar stranački kadar ili ne. Evo, Tasovac je najavljen kao nestranački…

– Ma ajte, molim vas, nestranački! Mama, malo sam trudna… Da bi danas došli na takvo mesto, neophodno je da imate vetar u leđa. Živimo u vreme partokratije i tu nema greške. E, sad, da li je tu presudno uticala stranačka intervencija ili neki drugi odnos, govorim o principu, ljubavnički ili prijateljski, ne znam, stranački je bio prisutan svakako.

    Šta očekujete od novog ministra Vladana Vukosavljevića?

– Mene je iznenadilo njegova odluka da povuče regularan konkurs za upravnika Narodnog pozorišta bez ikakvog obrazloženja. I to posle tri godine čekanja da ta tema dođe na dnevni red Vlade. Tri godine problem Narodnog pozorišta ne dospeva na dnevni red srpske vlade. Pa oni su od Mihajla Obrenovića napravili ventilator. Nije to izbor direktora zemljoradničke zadruge u Surduku! Kao novo, ingeniozno rešenje, dobili smo novi konkurs, na koji sumnjam da će se, posle svega što je pratilo prethodni, prijaviti ijedan ozbiljan čovek. Ako je konkurs zastareo, zašto to nije rečeno? Mislim da je generalno budalaština raspisivati bilo kakav konkurs. Smatram da Vlada treba da postavi upravnika pozorišta i da odgovorno stane iza svog izbora. To je mnogo poštenije nego ispod žita gurati svog kandidata preko konkursa. Tako se svugde u svetu radi jer je mesto upravnika nacionalnog teatra u rangu ministra kulture. A ministra ne birate na konkursu nego ga postavljate. I ukoliko i na ovom konkursu ne pobedi čovek sa slike, hoćemo li opet čekati tri godine?
Teško je kada vas neko tera da se prostituišete, da tezgarite. Da putujete po Srbiji, igrate jeftine komade, zadovoljavate najniže ukuse da biste preživeli. Jednom kada to uradite, onda kraja nema, talenat je kvarljiva roba

    A kakva je situacija u Narodnom pozorištu?

– Šta reći kad umetnik sa fakultetskom diplomom ima platu od 350 evra… Teško je kada vas neko tera da postanete putujući glumac, igrate po vašarima i lokalnim bircuzima, da se prostituišete, da tezgarite. Da igrate jeftine komade, zadovoljavate najniže ukuse da biste preživeli ili otplatili kredit u “švajcarcima”. Jednom kada to uradite, onda kraja nema, talenat je kvarljiva roba. U Norveškoj pisci konkurišu na državne fondove i dobijaju godišnju nadoknadu da sede i da pišu svoje romane. Kada završe, dužni su da to predaju državi, kao nacionalno dobro, uz poštovanje autorskih prava. Ne događa se da napišete knjigu, pa jurite izdavače i sponzore, prosto nismo svi dovoljno menadžerski sposobni, jer talenat za pisanje i menadžerija ne ide zajedno. Ali zato postoji država, koja brine o ljudima koji su samo i jedino umetnici, da ne dođu u situaciju da se duhovno prostituišu. Ali ništa bolje nije ni u drugim oblastima, u zdravstvu na primer. Ako vam lekari imaju bedne oplate, nemojte da vas čudi što ljudi umiru pod bizarnim okolnostima. Dakle, mali narodi, mali jezici i kulture bez tržišta, upućeni su na brigu države. Inače se na Malti ili Islandu nikad ne bi snimio film.

    Koliko se ta partokratija koju pominjete oseća u svakodnevnom životu umetnika, koliko je Vi osećate?

– Ovo je već peta godina kako nisam imala premijeru u svom pozorištu. Čak ni ponudu od direktora Drame. Ali ko da polemiše sa takvom intelektualnom i kreativnom gromadom. Ako vas definiše kao osobu bez dara, onda je to tako. A tu mišljenja jednog Kusturice, Zafranovića, Ljubiše Ristića ili Slave Ravasija ne vrede ni pišljiva boba. Ni nagrade sa svetskih i domaćih festivala. Ili se, ipak, možda radi o jednom intelektualno, moralno i kreativno nedorasloj personi, koja se našla na mestu na kome je sedeo Nušić, voljom politike, istorijskim skečom, zato što odlično trepće i odlično sluša. Vi treba da se opredelite. Jesam li 40 godina bila darovita, a sad odjednom nisam? Gubi li se i talenat ako ste neposlušni, kao i novac u nameštenoj partiji pokera? Van pozorišta radim, igram, ali tamo gde bi trebalo da dam svoj vrhunac mene nema nečijom voljom. I onda shvatiš da živiš i radiš u pozorištu u kome se političkom samovoljom skidaju predstave i ubijaju glumci, naročito ako misle drugačije ili ukoliko misle… Prosto nismo podobni. I pribojavam se da će u isti koš da gurnu i članove uže i šire familije, kao što se familijarno dobija, jednako tako porodično se i gubi… Ovo nije nikakva paranoja, nisam sklona tim bolestima, već govorim o činjenicama. Jer, ako vas pet godina niko ne zove da igrate u matičnom pozorištu, u kome imate status prvaka Drame, onda se prosto zapitate da li ste došli u takvu situaciju jer drugačije mislite, jer kritikujete ovo što se događa. I one kojima je, ničim zasluženo, pripalo da misle o životu umetnika. A mi na čelu Drame imamo čoveka kome od 60 glumaca radi samo 20. Ostalih 40 ne radi i ne razvija se, gubi intelektualno, kreativno, finansijski… Valjda da bi dokazao da nisu potrebni i doveo neke druge, ne znam šta drugo može biti razlog.

    Beogradskom čaršijom kruži priča da ste Vi i suprug previše nacionalno orijentisani za nove, savremene tokove srpske kulture…?

– Moguće je. Naročito ako tu procenu donose isti ljudi koji su vas prekjuče sprečavali da radite jer niste dovoljno nacionalno osvešćeni. Ako svi pobegnemo od nacionalne emocionalnosti, ko će ostati da ugasi sveću? Ovde je bežanje od nacionalnog postalo veoma unosno. Da biste mogli da radite, da dobijate projekte, vi morate biti spremni da se odreknete svega što ima nacionalni predznak. Dokaz tome jeste da nam Narodni muzej ne radi. Jedino što ima nacionalni predznak a radi jeste Narodno pozorište, a i ono je na nogama od naprslog stakla. Treba da dođete tamo i snimite te hodnike, vidite te raspadnute itisone, buđ koja se zapatila, zakovane prozore na prvačkim garderobama, pa biste shvatili odnos prema nacionalnoj imovini, prema zadužbini koju je jedan knjaz ostavio Srbiji i svome narodu.

    Kako tumačite činjenicu da se u Srbiji političkim teatrom najmanje bave domaći autori, da treba iz Hrvatske da nam dođe Oliver Frljić da bismo uopšte stekli to iskustvo?

– Politički teatar kod nas postoji veoma dugo, kao i njegovi derivati. Tako imate unosan politički teatar gde skandalizujete javnost. I onaj drugi, koji ima dubinu i nosi suštinu. Kao kod Brehta ili Ace Popovića, na primer. A mi, nažalost, živimo u vreme skandala. Najbolji primer za dobar politički teatar nekada je bio Ljubiša Ristić, jedan od najboljih reditelja sa kojima sam radila, sve ono što je radio širom bivše Jugoslavije, počev od “Mise u A-molu” pa nadalje. Umetnost mora da se bavi vremenom u kojem nastaje, da bude kritična prema pojavama koje je okružuju, ali nipošto parolaško i jeftino skandalizovanje, koje mene ne interesuje. Meni to ne potpada pod umetnost. Dakle, postoji ešalon mladih pisaca i reditelja koji se bave političkim teatrom.

    A zašto domaći autori beže od aktuelnih tema kao da se njih lično ne tiču?

– Od toga, čini mi se, najviše beže upravnici, koji ne žele da postave takve komade. Jer se plaše. Jer su smenjivi. Plaše se da se nekome ne zamere, da ne izgube fotelju. Dokaz tome jeste veoma mali broj domaćih pisaca čija se dela ovde izvode. Ima božanstvene dece, sticajem okolnosti imam potpuni uvid u savremenu domaću dramsku produkciju, koja pišu veoma angažovane komade, ali koje niko ne želi da postavi. Neki tekstovi, kasnije ovenčavani Sterijinim nagradama, četiri godine skupljali su prašinu u Narodnom pozorištu. I onda ih reditelji odnesu u Atelje 212 ili Sombor, i eto Sterije. A reč je o komadima koji jesu nešto što je trebalo da se desi na “daskama” Narodnog pozorišta. I onda nam ta deca, u nemogućnosti da rade svoj posao, rade po nekakvim marketinškim agencijama, traće svoj dar.

    U srpskoj javnosti, a to naročito radi vladajuća struktura, ultimativno nam se nameće kao ispravan jedan put, put ka EU. Šta Vi vidite na kraju tog puta, kako ga zamišljate?

– Ja se bojim da ćemo mi ući onoga dana kada tamo ostanu samo oni u čijem se društvu nećemo osećati baš lepo. Englezi su izašli, izgleda da su na vreme uočili neke stvari, a bojim se da mi pošto-poto nastojimo da uskočimo u voz koji je veoma blizu provalije, i to mi nije baš najjasnije. Dabome da ja volim Evropu, da pratim šta se tamo dešava. Ali ne mogu a da se ne setim onih redova ispred ambasada i da zaboravim kada me na ulasku u zemlju EU gurnu na tamo neki šalter, predviđen za ljude drugog reda. I zato nisam za ulazak u Evropsku uniju. Da nas vole, ne bi im smetalo da ostanemo ovde gde jesmo. A nemojte mi reći da nas više vole nego Švajcarce, kojima dopuštaju da budu van te priče. Uostalom, kako da verujete nekom ko ima šampone i kreme za istočno i za zapadno tržište, ko proizvodi različite “milka” čokolade za našu i njihovu decu, naravno na uštrb ove naše? Kako verovati nekome ko vas primorava da uvozite GMO hranu i jedete meso iz robnih rezervi staro 40 godina? Naravno da se sve to dešava uz pomoć odavde, ali u tom ljubavnom odnosu fali mi druga strana.

Novac koji se ovde izdvaja za kulturu, računajući po svetskim standardima, znači da ona i ne postoji, da je na nivou incidenta. I šta reći o kulturi kad znate da Beograd ima isti broj pozorišta kao u vreme kada je imao 200.000 stanovnika

    Politiku “štapa i šargarepe” koji nad nama provodi Unija neki ovde tumače kao poniženje, a neki kao put “toplog zeca” kojim treba da prođemo da bismo postali bolji i organizovaniji…

– Kad jednom pristanete na ustupke, onda nema kraja. Gubite poštovanje i samopoštovanje, postajete rob u emotivnom, fizičkom, duhovnom, ekonomskom smislu. Bojim se da smo mi tih ustupaka učinili previše. I posledica je to što nas i danas ucenjuju, primoravaju, kuvaju na tenane. Ovo je zemlja koja je u nečijim mislima i idejama predodređena da bude leglo jeftine radne snage i jeftinih žena. Dokaz tome jeste da odavde ide svako kome to godine i znanje dozvoljavaju. Odoše nam deca. Roditelji ih teraju da uče jezike i beže odavde, ne nadajući se čak da će se jednog dana vratiti.

    Kakvo je mentalno stanje nacije koja čeka da joj se desi čudo?

– Narod je nesrećan, ali nema energije da se buni. Praskamo jedni na druge u bliskom kontaktu, zato što smo nemoćni da promenimo nešto na višem nivou. Razmišlja se od danas do sutra, rešavamo najbliže probleme, a gubimo velike bitke. Kad gledam ove društvene mreže, često pomislim kako je takvo rasipanje energije idealno za svaki režim jer vas uljuljka. Pomislite: “Sad sam im sve rekao”, dobijete nekoliko lajkova, a ne shvatate da ste ostali na rečima i da zapravo ništa niste učini da vam bude bolje osim što ste konstatovali stanje. Dešava se implozija, a ne eksplozija. Privid da nešto radiš a zapravo si pasivan.

    Gde je izlaz?

– U tome da se osvestimo. Pre 2000. postojala je ideja o nekakvom progresu, nada je tinjala u svima nama. Nacionalna i građanska euforija tog 5. oktobra je potrošena, prosuta kao mleko.

    Ko je kriv što do toga nije došlo?

– Narod sigurno ne. Takve promene, možda ne tako dramatične, desile su se i u nekim susednim državama, pa je tamo ipak dignut standard, izgrađeni su putevi, infrastruktura. Dovoljno je da se provozate Ibarskom magistralom i da vidite u kakvom je stanju Srbija. Od silnih para koje su ušle u zemlju ništa nije urađeno. Politička fukara u koju smo verovali potrošila je taj trenutak, dobru energiju, a usput se obogatila. Najgore je to što u ovoj zemlji nikada niko nije odgovarao ni za šta. I tako nikad nećemo saznati ko je opljačkao kiparske pare, izvršio lopovsku privatizaciju. Vi uništite bankarski sistem jedne zemlje samo zato da bi ovde ušle neke druge banke, koje su na nivou otkupljenih licenci, a ne njihova stvarna ispostava. I niko za to ne odgovara?! I sad kad se setim da sam u školi učila da smo mi jedna mnogo bogata zemlja, shvatam da zaista i jesmo jer nas toliko godina kradu a mi još uvek opstajemo. Usput pristajemo na sve, čak i na to smanjenje plata i penzija od 10 odsto, što je nonsens u svetu, sve misleći da će biti bolje. A razlog tome jeste što nemamo kolektivno pamćenje. A narodi koji nemaju to pamćenje izumiru. I uvek će iznova preživljavati neke stvari. Prosto nije normalno na šta smo mi sve spremni da bismo preživeli. Luda je sreća da imamo tu nesrećnu dijasporu, koja šalje novac i pomaže. Nisam sigurna da smo ga zaslužili mi koji smo ovde ostali. Nekad mi prosto dođe žao što sam ostala ovde i protraćila najlepše godine života.

    A mogli ste posle “Doli Bel”, imali ste i konkretnu ponudu da nastavite karijeru napolju.

– Tešim se rečima da se ne treba kajati zbog onoga što si uradio već zbog onoga što nisi. Britanski producent i reditelj Džozef Louzi ponudio mi je ugovor posle Venecijanskog festivala i filma “Doli Bel”. Odbila sam da ga potpišem jer je sa moje tačke gledišta bio stravičan, a zapravo je bio nešto što je na Zapadu sasvim uobičajeno. Nudio mi se život ptice u zlatnom kavezu, a ja baš volim slobodu. Trebalo je da tri godine neko drugi odlučuje o tome šta ću snimati, gde se pojavljivati, šta jesti, kada ću doći u Srbiju, da li ću smeti da vozim bicikl ili ne. A ja nisam želela da mi drugi uređuje život. Ali okej, bilo je šta je bilo, ponekad se zapitam šta je moglo biti, ali ne gledam unazad. I ne planiram mnogo unapred jer ovde ne može ništa da se planira.
Sećam se da sam bila frapirana kada je Boro Stjepanović, koji mi je bio asistent na fakultetu, dao da pročitam Sidranov scenario. A tamo Doli Bel kupa se u lavoru, Doli Bel pokazuje grudi, Doli Bel izvodi striptiz. Od tog šoka ništa drugo nisam zapamtila

    “Sjećaš li se, Doli Bel” nekako je ostao kao kamen međaš Vaše karijere – prvi film, pa odmah sa Kusturicom, festivali, nagrade, Zlatni lav u Veneciji…

– Uvek je najlepši taj prvi poljubac, ostavlja najjači utisak. A Kusturica je tada bio početnik, kao i ja, oboma je to bilo vatreno krštenje. Sećam se da sam bila frapirana kada je Boro Stjepanović, koji mi je bio asistent na fakultetu, dao da pročitam Sidranov scenario. A tamo Doli Bel kupa se u lavoru, Doli Bel pokazuje grudi, Doli Bel izvodi striptiz. Od tog šoka ništa drugo nisam zapamtila, ni poetiku filma, ni scenario koji je bio božanstven. Ali nekako sam intuitivno znala da moram da snimim taj film. Htela sam na veliku scenu, pomalo se i plašila šta ću raditi kad završim Akademiju, bojala se te praznine. Nisam imala nikoga da mi pomogne, da me pogura, jer se moja porodica bavila tehnologijiom, naukom, nisam imala vezu, što se kaže. Sva sreća pa pre nego što sam pristala pogledam TV film “Bife Titanik”, koji je Kusturica radio, i oduševim se. Kažem sebi – ako je ovaj čovek ovako delikatne scene rešavao na ovakav način, onda ja nemam o čemu da brinem. I nisam se pokajala. To je duboko odredilo moj put. Dva su čoveka najznačajnija za moju karijeru – Emir i Siniša. Duboko sam vezana za Emira i njegovu porodicu, koju sam tada upoznala, iako nismo ljudi koji se čuju svaki dan. Od “Doli Bel” je prošlo 25 godina pre nego što smo se ponovo sreli na filmu, i to snimanje “Zaveta” na Mokroj gori ostalo mi je u prelepom sećanju, priroda, kao u bajci. Sve je bilo mnogo komotnije nego pre jer je Kusturica već bio svetsko ime, nismo morali da žurimo, spavamo na setu, radimo po 15 sati dnevno. Uspeo je da sačuva svoju posebnost, nešto što ga je krasilo kada smo se sreli prvi put u Sarajevu. Sa njim je prelepo raditi, nema tenzije, pritiska da sve uradite u prvom, drugom, trećem dublu. Sve je profesionalno, tretirani ste kao umetnik a ne kao fizikalac. Koliko je veliki, shvatila sam kada smo snimali scenu striptiza u “Doli Bel”. Ja kao glumica nikad pre toga nisam videla striptiz, pokojni direktor fotografije Vilko Filač takođe, pa je sve to prvi put ispalo malo kaubojski, ne onako poetično kako smo na kraju videli u filmu. On je odlučio da sve to presnimi i radi ponovo. Za umetnika je najvažnije da zna šta hoće. I da mu ništa nije skupo ni teško da bi došao do prave umetnosti. A on je to pokazao još na početku svoje karijere. Njemu se dešavalo da krene da snima film sa jednom ekipom, od koje ne dobije ono što mu treba, i onda je menja. To je umetnost. Ne činiti ustupke u procesu stvaranja jer samo tako se proizvode prave vrednosti.

    Ni Vi ih niste činili na privatnom planu kada ste rešili da iz Beograda odete na selo, sa kartom u jednom pravcu. Šta Vam je toliko zasmetalo u gradu u kome ste proveli veći deo života, izgradili karijeru i porodicu?

– Smeta mi najviše to što mi se čini da, kako vreme prolazi, mi padamo sve niže na civilizacijskoj lestvici. Ako krenemo od muzike koja se sluša pa nadalje. Moja majka, koja je došla sa sela, pratila je karijeru Arsena Dedića i Gabi Novak, išla na festivale, kupovala knjige i enciklopedije na kredit. A vi danas imate ljude koji su rođeni u Beogradu a koji ništa ne čitaju, ne slušaju muziku već šund. Danas je neko lažno vreme, lažnih diploma, lažnog izgleda. Svi su lepi, ali na isti način, svi imaju umetke, silikone, forma je lepa, prelepa, ali nigde suštine. I nigde to nasilje nad samim sobom nije više izraženo nego u zemljama tranzicije. To je nekakav privid da živimo idealan život, a ovo je sve samo ne idealno. Beograd mi u tom smislu liči na cipelu broj 37 u koju ti pokušavaš da strpaš nogu od 45. Mnogo volim svoj rodni grad, ali ne mogu da podnesem haos. Volim Beograd izložbi i promocija knjiga, ali ne volim prljavi Beograd, Beograd zapuštenih zgrada, ulica i ljudi. I odsustva svake vrste empatije. Živim u selu i suze mi krenu na oči kad vidim lokalnog pekara koji na biciklu raznosi hleb starim ljudima, onima koji ne mogu da dođu do pekare. To mi vraća nadu, a toga u gradu nema, ovde će okrenuti glavu od vas, preskočiti vas, proći. Iako je naporno kada radim i putujem, meni taj kontakt sa prirodom, vodom, vinogradima i sa tim čistim ljudima mnogo prija, za razliku od Beograda, ovakvog kakav je, nažalost, danas.

    Vi ste negde i naslutili tu selidbu u selo, još sa serijom “Doktorka na selu”…

– (osmeh) Tako ispada. Bila sam još na Akademiji, i nisam mogla da verujem da glumim sa Mijom Aleksićem, jednim od naših najvećih glumaca. Tu su bili i drugi božanstveni glumci, Rada Savićević, Mira Banjac, Ljuba Moljac, Bora Stjepanović, Milan Srdoč, Marko Nikolić. Serija koja je govorila o nečemu što je i danas naš problem, o toj komunikaciji između grada i sela, na kraju je brutalno skinuta sa programa, snimanje je prekinuto. Snimali smo neku svadbu, i u dva kadra pojavila se zastava bez komunističkih obeležja, bez zvezde. I jedan izvanredni urednik, Mališa Mirković, platio je veliku cenu jednopartijskog sistema.
Da je slučajno rođen u Parizu, Toma Zdravković bi imao status Šarla Aznavura, Žaka Brela ili Iva Montana. On je bio TO nacionalno blago, i boli me kada danas vidim da ga pamte uglavnom kao boema, kafanskog čoveka, a on je bio pravi umetnik, muzičar, pesnik i veoma talentovan glumac

    Na tom setu upoznali ste i Tomu Zdravkovića, koji Vam je posvetio i pesmu “Za Ljiljanu”, koja se već dugo ubraja u klasike.

– Ta priča verovatno nikada ne bi izašla u javnost da slučajno nije pomenuta u jednom intervjuu. Nisam govorila o tome ranije, znali su to članovi ekipe, a i iz poštovanja prema velikom Tomi Zdravkoviću, koji je bio vrsni umetnik, jedan od naših najvećih kantautora. I koji bi, da je slučajno rođen u Parizu, imao status Šarla Aznavura, Žaka Brela ili Iva Montana. On je bio TO nacionalno blago, i boli me kada danas vidim da ga pamte uglavnom kao boema, kafanskog čoveka, a on je bio pravi umetnik, muzičar, pesnik i veoma talentovan glumac. Bio je boem tamo gde treba da se bude, ali i te kako ozbiljan kada dođe na set ili na scenu, posvećen, odgovoran. Mi smo kao narod skloni da uprošćavamo, da banalizujemo. Ništa nas više ne odslikava nego izreka “Niko nije prorok u svom selu”. Koliko tu samo ima zavisti i potrebe da se neko ko štrči iz te sredine baci u blato. “Pusti njega, znam ga ja kad je bio to i to… ” Ne umemo da držimo do svoga, da budemo složni, ništa nismo naučili od Jevreja, pa i Albanaca. To je i jedan od razloga našeg propadanja. Veliki Milorad Pavić negde je rekao: “Bili su uspešni, voljeni, i to im nikada nije oprošteno.” To je tako bolno i tačno.

    Ta serija prikazivala je srpskog seljaka u malo drugačijem ruhu od onog u kome ga prikazuju neke popularne domaće serije…

– To je zato što su autori voleli i razumeli te ljude, te seljake. Oni se u toj seriji nisu izvrtali ruglu samo zato da bi to nekom bilo smešno. Nije se devalvirala lepota tog jezika, već naprotiv, negovala. Zato i ne gledam te serije koje pominjete. Svaka čast, ali to nije moja šolja čaja. I nije slučajno da me tamo nema. Meni prijaju standardi nekog drugog vremena, i nekad se zaista osećam kao dinosaurus. U moje vreme nije bilo popularno snimati reklame, to vam je nekako bilo ispod časti, nešto drugog reda. Kao fast fud, pljeskavica s nogu. Biram šta gledam, a volim da pogledam i dobru komediju i dobru dramu.

    Jeste li gledali skoro neki dobar domaći film?

– (dugačka pauza) Evo, i to koliko razmišljam govori samo za sebe. Donekle, možda, film “Enklava”, mada mi se čini da je i tamo autor morao da učini ustupke da bi dobio novac iz fondova. Preksinoć sam gledala “Sunčanicu” Nikite Mihalkova, težak film, izuzetno, ali sa dubokim autorskim pečatom, bez povlađivanja onom što će proći kod publike. Fali mi toga kod nas, već dugo ne snimamo takve filmove. A nije da nemamo kvalitetne autore. Rekla bih pre da je problem u selekciji. Ne možete ništa da snimite bez podrške Filmskog centra Srbije, a njihovi kriterijumi su, blago rečeno, čudni. A bez toga ne možete da dobijete podršku nekih drugih fondova u inostranstvu, da radite koprodukcije.

    Je li to posledica klanova o kojima svi pričaju?

– Ne znam da li se to može nazvati klanovima, ali malo je simptomatičnio da određeni umetnici nikada ne dobiju sredstva za svoje projekte. Neka značajna imena, scenaristička i režiserska, ostaju van podele kolača. Nije baš normalno da imena poput Điđe Karanovića, Lordana Zafranovića, Gorana Markovića ili Siniše Kovačevića ostanu u drugom planu.

Ne možete gumicom da obrišete činjenicu da je ta praška škola takoreći vaspostavila moderan film u Srbiji i da se prema njima trebamo odnositi sa dužnim poštovanjem, a ne slati ih pod umetnički lapot

    Neko to može da opravda novim imenima, svežom krvlju, mladim talentima…

– Nemamo toliko talenata da bi tek tako digli ruke od onih koji su ostavili velikog traga u srpskoj kulturi. Taj kontinuitet mora da postoji, gemišt mladosti i iskustva. Ne počinje svet od nas. Mi smo samo karika u lancu. Švedska je svog Bergmana čuvala ko oči u glavi, kao ikonu. Džon Hjuston režirao je iz bolničkog kreveta. Ne možete gumicom da obrišete činjenicu da je ta praška škola takoreći vaspostavila moderan film u Srbiji i da se prema njima trebamo odnositi sa dužnim poštovanjem, a ne slati ih pod umetnički lapot. Ali tako je na svim poljima. Neko nas očigledno nije dobro naučio tom građanskom vaspitanju i poštovanju. Ljudi od velikog iskustva i dela su dragoceni, kao primer naraštajima koji dolaze. Jer, kakva je tikva bez korena? Bez toga nema duhovne vertikale o kojoj smo pričali.

    Da li ste se pokajali što ste majci svojevremeno, kad ste upisivali Akademiju, prvo podvalili rečima da se udajete da biste lakše prošli sa “manjim zlom”, glumom?

– Ne. Bilo je teških trenutaka, ali nisam se pokajala. Studirala sam hemiju, sledeći porodičnu tradiciju, ali onda sam otišla na glumu. Volim ovaj posao i za njega nikad nisam bolesna, on me ozdravljuje. Kroz njega sam sazrela kao osoba, mnogo sam uradila na sebi, i nisam se zapustila kao mnogi intelektualci. I opet bih ga izabrala jer nema lepšeg posla od toga da jedno veče igrate kraljicu, a sutradan igrate uličnu damu. Proživite hiljadu života koje u ovom našem malom kosmosu i ovoj siromašnoj zemlji ne biste mogli da proživite nikako drugačije. Retko ko ima privilegiju da se time bavi. A da mi je malo žao što se ovde gde živim kao umetnik ta umetnost obezvređuje i bagateliše, jeste.

    Koliko Vam je olakšala a koliko otežala život i karijeru činjenica da je cela porodica stala “ispod jedne, umetničke šljive”?

– Nikad nisam to zbrajala i oduzimala. Privilegija je bila živeti pored čoveka koji je renesansni intelektualac. Taj život možda nije lak, ali je lep. Biti svedok tog stvaranja je privilegija. Između te dve umetnosti kojima se bavimo njegov talenat je mnogo vredniji. Moj dar je dar prezenta, sadašnjeg trenutka, ja sam izvođač, a njegov dar će ostati zauvek. Kćer je volela da se bavi nekim drugim stvarima, psihologijom i veterinom, ali na kraju je izabrala da nam se pridruži. I njoj je najteže. Teže je da se dokažeš kada ispred sebe imaš već dokazane roditelje, pogotovo na malom tržištu kao što je naše. Ovde vlada mentalitet čaršije, nije to lako pobediti, ali to je život.

ČEMU ME JE NAUČILA POLITIKA

    Imali ste prilike da na svojoj koži osetite šta znači politika, kada ste posle građanskih protesta 1996/67. došli na mesto gradskog sekretara. Je li je to za Vas bilo pozitivno ili negativno iskustvo?

– Ja sam tamo došla sasvim slučajno. Zvala sam jednom prilikom ljude iz gradske vlasti da nešto kritikujem, a onda mi je neočekivano rečeno: “Dođi ti pa radi ako misliš da ne valja.” Kada se Koalicija “Zajedno” raspala, otišli su ljudi koji su vodili kulturu Beograda i ponovo sam pozvana. Prihvatila sam mesto gradskog sekretara za kulturu. Bilo je veoma teško raditi jer su prestonica i Republika bili politički na suprotstavljenim stranama i veoma posvađani. Kad sam videla da ništa ne može da se uradi politički, primenila sam neku moju taktiku. I tako sam, na primer, da bih otkupila dug penzionog i zdravstvenog fonda za slobodne umetnike, koji je bio neplaćen 15 godina, zvala i leve i desne da glasaju za to kad je odobravan budžet. I nije me bila sramota jer nisam bila stranački vojnik. Tada sam shvatila da se politika sastoji od kombinacija, kompromisa. Ko je blizu vatre, njega i ogreje. Ali može i da ga sprži. Shvatila sam i da taj neki naš umetnički način rešavanja problema ne prolazi. Ono da vi dođete, kažete i odete. Shvatila sam da treba i da zavedete problem, uzmete broj, i onda ga rešavate. Kada sam odlazila, 15 direktora ustanove kultura pisalo je peticiju gradonačelniku da ostanem. Izostao je samo potpis tadasnjeg upravnika Ateljea 212, mog kolege sa fakulteta.

PRODUKCIJA NEMA VEZE SA UMETNOŠĆU

    Oprobali se kao producent u filmu “Sinovci” i TV seriji “Gorki plodovi”. Čemu Vas je naučilo to iskustvo?

– Voditi računa o sponzorima, budžetu, snimajućim danima, hiljadu tehničkih detalja, teško je i na momente poražavajuće iskustvo, i nema nikakvih zajedničkih crta sa umetnošću. Nema ništa lepše nego biti samo glumac, imati nekog ko brine o vama. A ja sam u obe situacije bila i glumica i producent. Ali da bi bio producent, da bi proizvodio umetničko blago jedne zemlje, moraš biti fantastično umetnički potkovan. Primera radi, moja bratičina studira produkciju u Beču i tri godine je morala da uči nemački jezik i polaže nemačku kulturu da bi mogla da se bavi tim poslom. Rečeno joj je, veoma otvoreno, da ne može da se baviti produkcijom ako ne zna šta je to što čini kulturu tog naroda kako bi mogla da bude deo tog kontinuiteta kroz istoriju. Čini mi se da je to ovde zaboravljeno, da postoji samo novac kao ikona pred kojom ćemo se svi moliti.Ne možete gumicom da obrišete činjenicu da je ta praška škola takoreći vaspostavila moderan film u Srbiji i da se prema njima trebamo odnositi sa dužnim poštovanjem, a ne slati ih pod umetnički lapot

    Neko to može da opravda novim imenima, svežom krvlju, mladim talentima…

– Nemamo toliko talenata da bi tek tako digli ruke od onih koji su ostavili velikog traga u srpskoj kulturi. Taj kontinuitet mora da postoji, gemišt mladosti i iskustva. Ne počinje svet od nas. Mi smo samo karika u lancu. Švedska je svog Bergmana čuvala ko oči u glavi, kao ikonu. Džon Hjuston režirao je iz bolničkog kreveta. Ne možete gumicom da obrišete činjenicu da je ta praška škola takoreći vaspostavila moderan film u Srbiji i da se prema njima trebamo odnositi sa dužnim poštovanjem, a ne slati ih pod umetnički lapot. Ali tako je na svim poljima. Neko nas očigledno nije dobro naučio tom građanskom vaspitanju i poštovanju. Ljudi od velikog iskustva i dela su dragoceni, kao primer naraštajima koji dolaze. Jer, kakva je tikva bez korena? Bez toga nema duhovne vertikale o kojoj smo pričali.

    Da li ste se pokajali što ste majci svojevremeno, kad ste upisivali Akademiju, prvo podvalili rečima da se udajete da biste lakše prošli sa “manjim zlom”, glumom?

– Ne. Bilo je teških trenutaka, ali nisam se pokajala. Studirala sam hemiju, sledeći porodičnu tradiciju, ali onda sam otišla na glumu. Volim ovaj posao i za njega nikad nisam bolesna, on me ozdravljuje. Kroz njega sam sazrela kao osoba, mnogo sam uradila na sebi, i nisam se zapustila kao mnogi intelektualci. I opet bih ga izabrala jer nema lepšeg posla od toga da jedno veče igrate kraljicu, a sutradan igrate uličnu damu. Proživite hiljadu života koje u ovom našem malom kosmosu i ovoj siromašnoj zemlji ne biste mogli da proživite nikako drugačije. Retko ko ima privilegiju da se time bavi. A da mi je malo žao što se ovde gde živim kao umetnik ta umetnost obezvređuje i bagateliše, jeste.

    Koliko Vam je olakšala a koliko otežala život i karijeru činjenica da je cela porodica stala “ispod jedne, umetničke šljive”?

– Nikad nisam to zbrajala i oduzimala. Privilegija je bila živeti pored čoveka koji je renesansni intelektualac. Taj život možda nije lak, ali je lep. Biti svedok tog stvaranja je privilegija. Između te dve umetnosti kojima se bavimo njegov talenat je mnogo vredniji. Moj dar je dar prezenta, sadašnjeg trenutka, ja sam izvođač, a njegov dar će ostati zauvek. Kćer je volela da se bavi nekim drugim stvarima, psihologijom i veterinom, ali na kraju je izabrala da nam se pridruži. I njoj je najteže. Teže je da se dokažeš kada ispred sebe imaš već dokazane roditelje, pogotovo na malom tržištu kao što je naše. Ovde vlada mentalitet čaršije, nije to lako pobediti, ali to je život.

ČEMU ME JE NAUČILA POLITIKA

    Imali ste prilike da na svojoj koži osetite šta znači politika, kada ste posle građanskih protesta 1996/67. došli na mesto gradskog sekretara. Je li je to za Vas bilo pozitivno ili negativno iskustvo?

– Ja sam tamo došla sasvim slučajno. Zvala sam jednom prilikom ljude iz gradske vlasti da nešto kritikujem, a onda mi je neočekivano rečeno: “Dođi ti pa radi ako misliš da ne valja.” Kada se Koalicija “Zajedno” raspala, otišli su ljudi koji su vodili kulturu Beograda i ponovo sam pozvana. Prihvatila sam mesto gradskog sekretara za kulturu. Bilo je veoma teško raditi jer su prestonica i Republika bili politički na suprotstavljenim stranama i veoma posvađani. Kad sam videla da ništa ne može da se uradi politički, primenila sam neku moju taktiku. I tako sam, na primer, da bih otkupila dug penzionog i zdravstvenog fonda za slobodne umetnike, koji je bio neplaćen 15 godina, zvala i leve i desne da glasaju za to kad je odobravan budžet. I nije me bila sramota jer nisam bila stranački vojnik. Tada sam shvatila da se politika sastoji od kombinacija, kompromisa. Ko je blizu vatre, njega i ogreje. Ali može i da ga sprži. Shvatila sam i da taj neki naš umetnički način rešavanja problema ne prolazi. Ono da vi dođete, kažete i odete. Shvatila sam da treba i da zavedete problem, uzmete broj, i onda ga rešavate. Kada sam odlazila, 15 direktora ustanove kultura pisalo je peticiju gradonačelniku da ostanem. Izostao je samo potpis tadasnjeg upravnika Ateljea 212, mog kolege sa fakulteta.

PRODUKCIJA NEMA VEZE SA UMETNOŠĆU

    Oprobali se kao producent u filmu “Sinovci” i TV seriji “Gorki plodovi”. Čemu Vas je naučilo to iskustvo?

– Voditi računa o sponzorima, budžetu, snimajućim danima, hiljadu tehničkih detalja, teško je i na momente poražavajuće iskustvo, i nema nikakvih zajedničkih crta sa umetnošću. Nema ništa lepše nego biti samo glumac, imati nekog ko brine o vama. A ja sam u obe situacije bila i glumica i producent. Ali da bi bio producent, da bi proizvodio umetničko blago jedne zemlje, moraš biti fantastično umetnički potkovan. Primera radi, moja bratičina studira produkciju u Beču i tri godine je morala da uči nemački jezik i polaže nemačku kulturu da bi mogla da se bavi tim poslom. Rečeno joj je, veoma otvoreno, da ne može da se baviti produkcijom ako ne zna šta je to što čini kulturu tog naroda kako bi mogla da bude deo tog kontinuiteta kroz istoriju. Čini mi se da je to ovde zaboravljeno, da postoji samo novac kao ikona pred kojom ćemo se svi moliti.

Izvor: Ekspres